Javna debata o slobodi medija i bezbednosti novinara
Piše: Anđela Stepanović. Izvor: Boom93
Najpre je o važnosti slobodnih medija govorio Veran Matić, član Stalne radne grupe za bezbednost novinara (SRG), predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara i predsednik ANEM-a, poredeći situaciju devedesetih godina i danas.
Kako je rekao, kada je 1984/1985. godine počeo da se bavi novinarstvom, slobodnih i nezavisnih medija nije bilo u onom obliku koji imamo danas, ali su postojali studentski i omladinski listovi koji su bili liberalniji od onoga što je bio mejnstrim.
„Devedesetih godina se krenulo s osnivanjem ozbiljnijih nezavisnih medija i oni su bili veoma često baš taj četrvrti stub demokratije, odnosno tada borbe za demokratiju u Srbiji. Bez njih ne bi bilo ni ozbiljnijeg političkog, opozicionog angažmana niti izgradnje nekih osnova demokratskog društva”, rekao je Matić.
„Ako nemate nezavisne medije, nemate mogućnost pravljenja pozitivne spirale u razvoju društva. U jednom dužem vremenskom periodu proteklih nekoliko godina došlo je do smanjivanja broja nezavisnih medija i, u stvari, ono što je važnije, kapaciteta nezavisnih medija. Mediji su jako dugo u fazi siromašenja, jer je pobedom demokratskih snaga 2000. godine pojačan princip surove konkurentnosti na tržištu i merenja samo onoga što je broj slušalaca i gledalaca. Kada imate situaciju u kojoj su neki mediji koji su formirani devedesetih preuzeli monopol i izgradili publiku u Srbiji, onda je to zaista bila jedna neravnopravna borba koju imamo već 20 godina i koja je osuđena na ovakvu situaciju – životarenje, preživljavanje itd.”, naveo je Matić.
Kao dodatni problem Matić ističe to što donatori pomažu samo onoliko koliko je dovoljno za preživljavanje medija, bez utvrđenog investicionog ulaganja.
„Mi smo tada kao ANEM imali plan da spojimo sve radio i televizijske stanice u mrežu koja bi bila tehnički, tehnološki i satelitski povezana. To je urađeno već 1997. godine. Danas je jako malo inicijativa koje bi mogle da predstavljaju određenu nadogradnju i unapređenje funkcionisanja nezavisnih medija. Kada prođete Srbiju, vidite da su redakcije zaista osiromašile, da su na ivici egzistencije i da u njima radi jako mali broj ljudi”, rekao je Matić.
Još jedan problem koji postoji jeste to što je Srbija veoma polarizovana, a to se preslikava i na stanje u medijima. Kako kaže Matić, može se reći da je od 100% populacije, 90% na jednoj strani polarizovano, a da je na drugoj strani 10%. I teme kojima se mediji bave tiču se polarizacije, dok su druge društvene teme zanemarene.
Prostor za napredak medija Matić vidi u novim tehnologijama i društvenim mrežama.
„Mi sada imamo pojedince na društvenim mrežama koji imaju po 100.000 i više pratilaca i koji bi, integrisani u nekakav zajednički projekat, imali veoma bitan uticaj, i to baš u medijskoj sferi koja trenutno dominira i nije vezana za standardne medije. To je taj nekakav prostor koji je nepopunjen i gde ja vidim veliku lepezu mogućnosti da se napravi iskorak i pozitivna spirala kada je reč o razvoju medija”, kazao je Matić.
Istraživačka novinarka Jelena Zorić izveštavala je o brojnim aferama, među kojima je jedna od najpoznatijih ona u Jovanjici, zbog čega se tokom svoje karijere susretala sa pritiscima i pretnjama.
„Vrlo je pogrešan način na koji je ta informacija dospela u javnost. Za nju se saznalo preko opozicionih političara, pa tek onda institucionalno preko MUP-a, a onda su novinari na tome počeli da rade. BIRN je napisao prvi tekst, pa zatim ja na N1. Kada se tako otkrilo, počele su da pristižu informacije. Taj slučaj je jako specifičan zato što je bio jako brzo, gotovo od starta zatrovan pogrešnim informacijama, koje su ga dodatno zakomplikovale. Pritisci nisu bili prisutni samo kada je Jovanjica u pitanju. Bilo ih je i kada je bila Savamala, samo nije bilo tako otvoreno, ali je isto bilo teško. Bilo je pritisaka i kada je bio helikopter i gomila drugih afera, čak i neke koje su maltene prošle nezapaženo”, rekla je Zorić.
„Kada je meni, recimo, Kuluvijin advokat uputio pretnje, čim sam ušla u sudnicu, znala sam ishod. Doduše, znala sam i pre nego što sam ušla kad sam na internetu našla ko je sudija. Sudija ima pozadinu da je nekoliko puta tokom suđenja rekla da ne podnosi te tzv. nezavisne novinare i svojevremeno je bila u ratu sa ljudima koji su bili bliski demokratskim promenama”, navela je Zorić.
Kako je dalje objasnila, nakon što je videla kako se sudija ponaša i koliko je ljubazna prema optuženom, a koliko neprijatna prema njoj, koja je imala status svedoka, izašla je i rekla advokatu da će se na suđenju pojaviti samo ako mora, a da ono može odmah i da se prekine. U jednom trenutku tužiteljka je prestala da se javlja i na suđenje poslala zamenicu, kojoj je ceo slučaj bio interesantan, ali nije bila upoznata sa predmetom.
Pretnje su na vreme prijavljene, a jedino je SRG, kako kaže, otpočetka radila kako treba.
„Republičko tužilaštvo uzelo je slučaj u razmatranje. Oni su tri nedelje kasnije tražili sigurnosne kamere ispred Specijalnog suda, gde su se pretnje desile, da bi im Specijalni sud odgovorio da se tačno posle tri nedelje ti snimci brišu. Onda odjednom Kuluvijin advokat kaže da mi nikad nije prišao i da sam sve izmislila i tražio je snimke. Pre toga je davao izjave za novine da mi je prišao, da smo normalno razgovarali i da mi nije pretio. Onda u sudnici kaže da mi nikada nije prišao, da nikada nismo ni razgovarali i da sam sve izmislila i da on traži kao dokaz sigurnosne kamere. Dakle, pokazuje mi nadmoć. Kad su saopštili da su sigurnosne kamere izbrisane, onda je rekao da mi je prišao, ali da smo ćaskali”, rekla je Zorić.
Veran Matić koji je od početka uključen u ovaj slučaj rekao je da je u to vreme i dalje postojala Vladina Radna grupa i da je slučaj iznet pred premijerkom Brnabić i ministarkom za kulturu i informisanje.
„To je jedan od slučajeva za koji je premijerka insistirala da bude izveštavan sa posebnom pažnjom, što je bila i poruka i tužiocima koji su bili prisutni i predstavnicima policije. Tako je to trajalo sve dok je postojala Radna grupa. Svakog meseca je tužilac imao nekoliko slučajeva. Kada imate takvu situaciju, u kojoj je visoka pažnja uspostavljena do nivoa predsednice Vlade i nivoa zamenika republičkog javnog tužioca i direkcije policije, imate jednu istragu koja je bila unapred pravljena tako da ne donese rezultat”, rekao je Matić.
Osvrćući se na devedesete godine, Matić podseća da tada pretnje nisu imali kome da prijave, ali je postojala međusobna solidarnost i međusobna zaštita.
„Kao što je ANEM tada razvijao mrežu medija, paralelno je razvijao i mrežu advokata, koji su u svakom gradu, gde god je postojala stanica, branili medije”, rekao je Matić.
Za razliku od tih vremena, međunarodnoj zajednici danas je teže da osudi represiju.
„Danas imate situaciju u kojoj Evropska komisija ima veoma često probleme da osudi represiju, jer je ona neretko inspirisana iz vrha vlasti, a u isto vreme tu istu vlast podržava na evropskom putu. To je nezgodna situacija u kojoj se ne ide do kraja kada je reč o podršci. Kada gledate u poslednjih nekoliko godina izveštaje Evropske komisije o napretku, veoma često je to sve negde na ivici noža. Kad bi zaista hteli da naprave veoma iscrpan i ozbiljan izveštaj, onda bi se mnogi pitali zašto ovoj zemlji nisu uvedene sankcije zbog određenih vrsta prekršaja onoga što je ugovoreno na tom putu ka Evropi”, smatra Matić.
Uroš Urošević, lokalni novinar, 27 godina bavi se novinarstvom, od čega je 25 godina proveo na Radiju Boom93. Nakon što je dobio poziv za učešće na debati, kako kaže, imao je potrebu da uđe na internet i da pretraži i istraži sebe da bi se prisetio svega što se dešavalo za tih 27 godina.
„Prisećajući se svega što se dešavalo od 1996. godine do danas i svega onoga što sam našao preko interneta, došao sam do toga da sam od raznih funkcionera i pojedinaca imao predavanja o tome kako bi trebalo da izveštavam na lokalu o određenim temama, imao sam drugarska uveravanja, imao sam čak i očinske savete. Dobijao sam i telefonske pozive. To je uglavnom bilo negodovanje ljudi koji su bili na određenim funkcijama, ali bilo je i jadikovki. Dobio sam jednu krivičnu prijavu zbog izveštavanja o kvalitetu vode u Požarevcu. Doživljavao sam da me određeni visoki funkcioneri psuju javno pred ostalim ljudima. Doživljavao sam da mi se preti kroz šalu. Imao sam posredne pretnje. Ono što sam još imao je direktna pretnja određenih pojedinaca da će podnositi privatne tužbe protiv mene”, naveo je Urošević.
Kao specifičnost rada u lokalnoj sredini ističe da često postoji problem da s druge strane stoji neko iz familije ili da su u pitanju neki prijateljski, kumovski odnosi itd.
Za izveštavanje o ispravnosti vode Urošević je dobio krivičnu prijavu.
„To se sve događalo u proleće 2016. godine i to je, ja mislim, najteži period u mom životu. Ono što stoji je da smo mi o ispravnosti vode izveštavali sve vreme. Problemi sa vodom u Požarevcu trajali su od 2000. godine, kada je s mreže skinuto jedno od vodoizvorišta zbog prodora nitrata. Mi smo tada pratili situaciju. Dešavalo se u par navrata da je voda zaista bila proglašena neispravnom i da nije za piće. Mi smo imali u tom periodu neke indicije da javnost nije baš svaki put bila obaveštavana kada dolazi do prodora nitrata”, rekao je Urošević.
Kako je objasnio, prema Pravilniku o ispravnosti vode za piće predviđena su tri uzastopna merenja u periodu od nekoliko dana. Ako i prvo i drugo i treće pokažu da je voda neispravna i da je došlo do proboja određenih parametara, tek se onda javno proglašava da voda nije za pića, ali to je period od 15 dana. Granica za proboj nitrata je 50mg po litru. On može biti povišen, a da se to ne zna dok voda ne bude javno proglašena neispravnom.
„Ovde jeste bilo možda 55-65 mg, ne mogu tačno da se prisetim. Nisu to neke velike cifre, ali nam je jednostavno bilo potrebno da od početka do kraja ispratimo taj proces, jer nije bilo nikog drugog ko je o tome izveštavao na lokalu. Mi jesmo insistirali na tome. Voda, i pored toga što još uvek nije zvanično proglašena neispravnom, nije za piće i pozivali ljude da vodu ne pije. Tek kasnije je usledila krivična prijava koja je mene dočekala u martu naredne godine”, naveo je Urošević.
Krivičnu prijavu dobio je od tadašnjeg rukovodstva lokalnog vodovodnog preduzeća za izazivanje panike i narušavanje javnog reda i mira.
„Teško sam proživljavao što neko podnosi krivičnu prijavu za nešto za šta zaista nije bilo osnova. To je i od advokata i od novinarskih organizacija tada okarakterisano kao klasičan pritisak na medije”, rekao je Urošević.
Loša okolnost tada je što su na lokalu bila politička previranja, kojima se on bavio.
„Čak i taj problem se nakalemio na sve ovo, pa sam ušao u otvoreni sukob sa jednom političkom partijom u isto vreme kad sam trpeo ove posledice, krivične prijave itd. Ušao sam u otvoreni sukob, gde su čak našim novinarima u jednom trenutku zabranili da odlaze na konferencije za novinare te političke stranke. Ono što sam kasnije shvatio je da smo u tom trouglu svi imali otvorenih više frontova i da nikome to zapravo nije prijalo, pa je na sreću i taj odnos sa tom političkom strankom na obostranu inicijativu u što kraćem roku regulisan i sređen”, objašnjava Urošević.
Epilog te krivične prijave Uroševiću nije poznat.
Iako prevencija nije mandat SRG, insistira se na prevenciji.
„Morate da što je više moguće smanjite mogućnost da se nešto dogodi. Zbog toga radimo edukaciju novinara. Primetili smo, naročito na demonstracijama 2020. godine, da novinari nisu obučeni za izveštavanje sa događaja koji imaju sukobe ili su eksplozivni. To je veoma često bilo poturanje između onih kamenica umesto sklanjanja. Obići ćemo jedno 15 gradova sa tom obukom”, rekao je Matić.
Kada je u pitanju SOS linija koja je dostupna 24 časa, sedam dana u nedelji, Matić ističe da je to i dalje više mogućnost nego što se koristi.
„Većina poziva je vezana za upite o raznim slučajevima – da li je to krivično delo, da li je kažnjivo, šta se događa kad se prijavi. Neko govori o starijim slučajevima koje nisu prijavili itd. Nema previše poziva u onom trenutku kada se oni dogode”, rekao je Matić.
Broj se, kako kaže, najčešće koristi kada su demonstracije, situacije u kojima već u samoj pripremi postoje neka koškanja i neki problemi i incidenti.
„Zahvaljujući Stalnoj radnoj grupi, svaki član SRG je i kontakt tačka na neki način. Mi smo pokrenuli ovaj SOS telefon zato što imamo više udruženja. Svako udruženje ima svoj broj. U udruženjima je mnogo manji broj novinara i medijskih radnika nego što postoji uopšte. Najveći broj nije angažovan u samim udruženjima, tako da smo ponudili opšti besplatni broj, oko kojeg radimo ceo sistem unapređenja rada na bezbednosti novinara”, rekao je Matić.
SRG primetila je da su novinari u unutrašnjosti manje upoznati sa SOS telefonom i kontakt tačkama.
„Želja nam je da pristojnu saradnju koju imamo kao sastav SRG preselimo na lokal – da određenu vrstu saradnje imaju i na lokalu sa tužiocima i sa policijom novinari sa lokala. Upravo zbog toga što svi sve znaju, mnogo će efikasnija saradnja sigurno biti kada se uspostavi ta određena vrsta komunikacije”, istakao je Matić.
Veran Matić imaće sastanak na Institutu za mentalno zdravlje, gde će razmotriti mogućnosti podrške psihologa i psihijatara, pošto su otkrili da 30% novinara ima potrebu za određenim vrstama konsultacija kada je reč o mentalnom zdravlju.
Pored toga, postoje i sindikalni problemi, a pitanje bezbednosti novinara je samo jedno od pitanja problema u kojima se nalazi novinarska struka.
„Bezbednost novinara kod nas je izletela u prvi plan upravo zbog toga što je novinarstvo toliko oslabljeno i toliko je malo novinara”, rekao je Matić.
Kako kaže, prvi put u istoriji novinarstva novinarska i medijska udruženja su jača od samih medija.
„To je nešto što bi i donatorima trebalo da pokaže na čemu treba da bude fokus, a to je izgradnja i revitalizacija postojećih medija i omogućavanje stvaranja novih medija. Ovako ćemo nestati veoma brzo bilo institucionalno bilo kroz promenu prirode posla”, rekao je Matić.
Bezbednost novinara jedan je od ključnih problema na kojima treba raditi kako bi novinarima bilo omogućeno da na pravi, profesionalni način izveštavaju o temama u javnom interesu. Pored aktivnosti SRG i medijskih i novinarskih udruženja, važno je da odgovornost preuzme i država.
