Ogled – Ljuan Koko

Izvor: Novi magazin

Kada sam 1987. godine predložio da RTV Priština učestvuje na Televizijskom festivalu u Neumu sa dokumentarnim filmom o stradanjima Roma u Jasenovcu nisam ni slutio da će to biti, ne samo teška, nego i opasna tema. Naša zemlja se nalazila na staklenim nogama, iako su mnogi verovali da će opstati. Ali njen ideološko-politički okvir je tada još bio jak. Jedna od tema koja nije smela da se eksponira u javnosti, između ostalog, bilo je stradanje Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu i to pre svega na teritoriji SFRJ. 

Rukovodstvo televizije je nevoljno prihvatilo taj predlog, ali je očekivalo da to neće izazvati neko veće interesovanje i poremećaje. Dobronamerni Srbi su me savetovali da je to prevaziđena tema. Ja sam znao da je, iako „prevaziđena“, veoma teška i bolna tema. To sam kasnije uvideo u razgovoru sa preživelim logorašima i sa ljudima koji su stajali naspram streljačkog stroja i ostali živi.

Romi nisu nikako želeli da pričaju, čak ni svojim najbližima, o strahotama u logorima i kroz šta su prolazili. Mnogo kasnije, posle Drugog svetskog rata, Romi su se plašili da se izjašnjavaju kao Cigani, jer im je strah i bol koji su preživeli ostao urezan kao mantra da su ubijani samo zato što su Cigani. I bili su potpuno u pravu. Brzo sam shvatio da tadašnja država nije bila spremna „zbog bratstva i jedinstva, politike socijalne pravde i jednakosti, ravnopravnosti naroda i narodnosti“ da istina o stradanjima Srba, Roma i Jevreja izađe na videlo. Barem ne u ovakvom obimu kako su želeli ljudi koji su istraživali genocid. 

Uspeo sam da snimim Simona Vizentala u Beču, najpoznatijeg lovca na naciste koji je prećutno kod nas bio zabranjen. Zabranjen je bio i profesor doktor Milan Bulajić. I njega sam snimio. Pored ova dva izuzetna eksperta snimio sam i dr Dragojla Lukića koji je bio ekspert za zločine nad decom u logorima smrti. Ono što su oni izneli i delovi dokumentarnih filmova koje sam gledao o stradanju duboko su me potresli i osetio sam neopisiv bol i obavezu da ovaj film moram da završim. Taj moj stav su, pogotovo, potvrdila kazivanja logoraša koji su preživeli logor Jasenovac.

 A, u filmu govore Stjepan Nikolić, kao svedok na suđenju Andriji Artukoviću, Milan Đurđević među članovima svoje porodice i bivši partizan Joka Nikolić, u jednom penzionerskom domu u Čazmi. Njihova iskustva, kao i kazivanja mnogih logoraša u Srbiji koji nisu deo ovog filma, morali su da se tretiraju sasvim drugačije u društvu. Ta istina o stradanju morala je da bude vidljiva i sastavni deo zvanične istorije i javne politike o strahotama koje je proizveo nacizam i fašizam u Evropi, a na teritoriji bivše Kraljevine Jugoslavije ustaštvo i svaki drugi kolaboracionizam sa nacistima i fašistima. Da je to tada urađeno, ne samo da ne bismo imali „rupe“ u društvenom sećanju, nego se ne bi dogodilo da se mladi koji su rođeni mnogo godina posle Drugog svetskog rata priključuju neonacističkim grupama u Evropi. 

Razgovor sa Simonom Vizentalom u filmu je morao da bude kraći, kao i intervju sa Milanom Bulajićem, iz poznatih razloga. Ali, Simon Vizental je izneo strašnu istinu: 

„Zakonom o „superiornoj rasi“ postojale su grupe pod-ljudi. Na prvom mestu su bili Jevreji, na drugom Romi (Cigani) i trećem Sloveni. Program za sortiranje je bio isti za Jevreje i Rome, a Slovenima je dozvoljeno da budu robovi. 

Ako čitamo šta je Himler naredio odmah nakon izbijanja rata, mi vidimo da je Poljak trebalo da bude u stanju samo da broji do deset i da se potpiše, i ništa više od toga. Međutim, od Jevreja i Roma ništa nije trebalo da ostane. Ni kultura, ni ljudi, uopšte, ništa“. Milan Bulajić dodaje: „Najveća nepravda prema stradanjima Roma u Drugom svetskom ratu je činjenica da nisu izvršena ozbiljna proučavanja, nit je pak utvrđeno brojno stanje žrtava genocida među Romima.“

Logoraši su najbolje zapamtili i najdetaljnije pričali o svom bekstvu. O svemu drugom, svim svirepostima, strahotama, mučenju nad njima i ubistvima drugih ljudi, nisu hteli da govore. Jer oni, kao ljudska bića, nisu mogli da shvate ta neljudska dela. Ovi logoraši, kao i velika većina svih logoraša Roma imali su svoje kuće i gazdinstva. Obećano im je da će naseliti Jasenovac i da tamo mogu „besplatno“ da koriste konje i kuće i da će lepo živeti“. Najveći procenat jednog naroda koji je ubijen u svim logorima u takozvanoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj su bili Romi. I ubijani su samo zato što su Romi. To je i sud u Zagrebu povodom suđenja Andriji Artukoviću utvrdio: „Svjedok izjavljuje, da su se u Jasenovcu nalazili i bili dotjerani od strane ustaša Romi sa raznih strana. On ništa nije napravio, nije počinio nikakvo delo, kao ni članovi njegove porodice, već je bio otjeran od strane ustaša u logor kao Rom“. 

Zamislite sada da posle toliko decenija mi još uvek raspravljamo o brojevima stradalih, a ne da gradimo politiku sećanja i da potpuno razotkrijemo različite društvene, političke, ideološke programe koji u sebi kriju rasizam, netoleranciju i mržnju i koji u današnjem svetu svakim danom samo jačaju. 

Dokumentarni film „A, ti Bože preživi“ ima dve verzije. Prva od 43 minuta koja je duža i druga remasterizovana koja traje samo 25 minuta. Na Festivalu u Neumu 1988. godine je prikazana ona duža verzija. Izazvala je najveću pažnju novinara. Očekivalo se da po značaju teme i dokumenata koji su izneli u filmu bude proglašen i za najbolji dokumentarni film. Ali, komisija koja je bila sastavljena po republičkom ključu dodelila je filmu samo treće mesto. A, politika je ovaj film gurnula u zapećak. I danas kada imam samo ovu kraću verziju pokušavam da pokrenem pitanje stradanja, ali, recimo u Javnom servisu nailazim na zatvorena vrata i zid ćutanja. Romima koji su bili logoraši, koji nisu mogli da shvate šta im se dešava, kad nisu mogli da očekuju nikakvu pomoć od nikoga preostalo je jedino da se direktno obrate jedino Bogu. I da budu dovoljno drski da ga prekore. Zato, film se zove: „A, ti Bože preživi“, a narodna romska pesma „Molitva“ upravo govori o tome: Niko kao ti, gospodine Bože. Učini ljubav nesrećnom Ciganinu. Nek sav svet pomre, a ti Bože preživi. I pamet u glavu. Kad Svet iznova stvaraš. 

Dokumentarni film „A ti, Bože, preživi“ ima dve verzije. Prva od 43 minuta koja je duža i druga remasterizovana koja traje 25 minuta. Na Festivalu u Neumu 1988. prikazana je duža verzija i izazvala najveću pažnju novinara. Očekivalo se da po značaju teme i dokumenata koji su izneli u filmu bude proglašen i za najbolji dokumentarni film. Ali, komisija sastavljena po republičkom ključu dodelila je filmu treće mesto. A, politika je ovaj film gurnula u zapećak

Biografija

Ljuan Koko je rođen 1960. godine u Prizrenu. Završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Odgovorni urednik Romskog programa RTS RTP, urednik magazina Romano Nevipe. Autor više knjiga i udžbenika o jeziku, kulturi i istoriji Roma. 

Članak je prenet sa portala Novi magazin.