Dejan Šoškić: Državno rasipanje para siromašnih građana

Razgovarao: Radmilo Marković

Svi ti naši auto–putevi se prave bez ikakve konkurencije, međudržavnim sporazumima, a tako se formira i cena – po dogovoru.

To je dodatno pitanje, odsustvo transparentnosti, odsustvo ozbiljne analize šta smo dobili po jedinici uloženog novca poreskih obveznika. To je izgleda manir koji se kod nas neguje: i na pitanje po kojoj ceni je nabavljena medicinska oprema, zvaničnici su odgovorili “čekajte da prođe epidemija”. Šta ako epidemija traje tri godine? I kakve to ima veze jedno s drugim?

Transparentnost u trošenju novca poreskih obveznika je nužna pretpostavka efikasnosti javnih finansija i ne može da se govori o uspesima fiskalne konsolidacije ako se ne stavi pod lupu to koliko se efikasno troši novac poreskih obveznika. Jer, država često zaboravlja da, ako želi da građani i privreda redovno izmiruju svoje poreske obaveze, mora da pokaže da racionalno troši svaki dinar, da se zna da je tim dinarom postignuta najveća dodata vrednost za građane.

Ako to ne postoji, onda ne možete da tražite visok nivo fiskalne odgovornosti, a i jedno i drugo je jako bitno. Dobro uređeno društvo počiva na te dve stvari. Bitno je da plaćanje poreza i doprinosa ne smatramo nametom od koga želimo da se oslobodimo, nego da je to naš doprinos javnim funkcijama države, pored ostalog i redistribuciji bogatstva – da znamo ne samo da će da se grade javne institucije, nego i da se pomaže svim članovima društva koji nemaju elementarne izvore prihoda. A ne da plaćamo poreze i doprinose, pa posle odemo u zdravstveni sistem i vidimo da ne možemo da rešimo problem.

Ta naplata poreza i doprinosa je relativno visoka?

Naravno da je visoka, kod nas imate potpuno nenormalne procese u naplati poreza. Nije normalno da građanima kažete da treba avansno da plate porez na imovinu, a da im niste prethodno izdali rešenje. Nije normalno da preduzećima avansno naplaćujete porez na dobit koju preduzeće tek treba da ostvari do kraja godine. Sa takvom naplatom poreza, s punim pravom bismo mi kao poreski obveznici morali da tražimo da država apsolutno transparentno troši svaki dinar.

U vreme dok ste bili guverner NBS, najviše zamerki ste dobijali zbog nestabilnog kursa. Deluje da je nova garnitura koja je došla 2012. to relativno lako rešila.

Fiksirati kurs je operativno vrlo jednostavno uraditi. Kurs tada nije bio fiksiran, jer se Srbija opredelila da nema fiksni kurs. Srbija se opredelila za monetarni model ciljane inflacije i po tom modelu Narodnoj banci je zabranjeno da fiksira kurs i to se sprovodilo i u praksi. Kurs je ključni transmisioni mehanizam u Srbiji, jer je veliki broj cena, prihoda, rashoda – indeksiran kursom. Čim fiksirate kurs, rešavate gomilu problema, između ostalog i problem inflacije koja je posledica promene kursa.

Fiksni kurs može za neke zemlje da ima smisla, ali mora da ide ruku pod ruku sa uverenjem da svi transaktori u sistemu – država, banke, privrednici – znaju da to ide uz uslove ozbiljnog investicionog ciklusa u zemlji i ograničavanja rasta plata ispod rasta produktivnosti, ako želimo da privreda jača. Ako plate rastu sporije od rasta produktivnosti, vi i tako (bez slabljenja kursa) možete da popravljate svoju konkurentnost. Ali ne možete svake godine da podižete plate linearno, više od rasta produktivnosti kao što se u poslednje vreme radi kod nas. To ne ide sa fiksnim kursom.

Gde to vodi?

Suština je da to onda nije zdrav i dugoročno održiv sistem. Ishodište je vrlo slično onome što smo imali 2008. i 2009. godine. Vodi u to da obarate konkurentnost domaće privrede, da sve što je napravljeno u Srbiji teže dolazi i do stranog i do domaćeg kupca. Počinje da vam raste jaz u trgovinskom deficitu, u jednom trenutku više nećete moći da ga pokrivate stranim direktnim investicijama – pitanje je i ove godine da li ćemo to uspeti – a to praktično znači prirast duga.

I to je već viđeno, ovakva trajektorija u koju ulazimo – kada podižete plate i fiksirate kurs, a nemate rast produktivnosti – to vodi u krajnjoj instanci u krizu suverenog duga. Čim imate nekonkurentniju privredu, vaša privreda će imati manje stope rasta. Najjednostavnije dovođenje privrede u ravnotežu u razmeni sa inostranstvom jeste da oslobodite kurs, što, po pravilu, brzo dovodi do ravnoteže u međunarodnim trgovinskim odnosima, jer uglavnom ima za posledicu da strana roba postaje skuplja a domaća jeftinija i kupovaće se više domaći proizvodi.

U nedavnom intervjuu ste rekli da su na jesen mogući socijalni nemiri, ako ne dođe do pravih socijalnih mera. Koje su to mere?

Budžet neće biti u prilici da tako lako održava različite forme pomoći o kojima se danas govori. Ali lako dostupna socijalna pomoć za najugroženije je vrlo važna. Ako efekti pandemije na budžet budu jaki, za neko dodatno pomaganje građanima i privredi prosto neće biti prostora. Lično mislim da je već sada zrelo vreme da se radi ozbiljna racionalizacija javne potrošnje. To znači – smanjiti troškove gde god je moguće. Ako nećemo da smanjimo plate i prihode u javnom sektoru…

Kompletan intervju pročitajte na portalu Vreme.