Težak put za politički mejnstrim
Autor: Ivan Krastev, autor je gostujući urednik u Fajnenšel tajmsu, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i član Instituta za društvene nauke u Beču, Izvor: Novi magazin, Prevod: J. M.
Izbori za Evropski parlament ove sedmice neće biti svečanost za politički mejnstrim. Stranke desnice Hrišćanskih demokrata u Evropskoj narodnoj stranci osvojiće više mesta i imaće više uticaja nego ikad do sada kao verovatni nesporni pobednici u nekoliko država članica EU, uključujući Francusku, Italiju, Mađarsku, Austriju i Holandiju. Manje mandata se očekuje za zelene i liberale, a posledica je da će sledeći Evropski parlament biti polarizovaniji i fragmentiraniji nego ikad.
Nacionalni politički lideri imaju tendenciju da na evropske izbore gledaju kao na pucanje ćorcima koji rane mnoge ali nikoga ne ubiju. Međutim, dugoročne posledice ovog pomaka udesno su za sada nejasne. Je li uspon desnice strukturni trend ili emocionalna reakcija na promenljivu sudbinu Evrope? Hoće li pokrenuti anti-ekstremističku mobilizaciju, kao što se dogodilo u Nemačkoj? I hoće li uspeti strategija istovremenog odvajanja od i bratimljenja sa strankama desno od Hrišćanskih demokrata koje se drži predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen? Ili će Evropa mesečariti po mnogo mračnijem scenariju?
Pobeda Donalda Trampa bez sumnje bi ohrabrila evropsku desnicu
EVROSKEPTICI ALI NE ANTIEVROPLJANI: Mnoge evropske ekstremne desničare je oblikovao neuspeh Bregzita. Proganja ih strah od pobede i obaveze da ispune radikalna obećanja. Oni ostaju evroskeptici ili evro-pesimisti, ali ne i otvoreni anti-Evropljani. Uprkos nedavnim razgovorima Marin le Pen, predsednice Francuskog nacionalnog fronta i desničarske premijerke Italije Đorđe Meloni, njihove partije ne predstavljaju jedinstven blok. Izbacivanje Alternative za Nemačku (AfD) iz grupe Identitet i demokratija u Evropskom parlamentu koje je pokrenula Le Pen je poslednji znak koliko je teško održati sve evropske desničarske radikale na okupu.
Vanredna situacija zbog migracija je povećala podršku ekstremnoj desnici. Ali mnogo toga se promenilo nakon uzavrele atmosfere u vreme krize 2015-2016. Mejnstrim partije su postale izuzetno obazrive kad je reč o isticanju u vezi sa migracionom politikom i radije zagovaraju jačanje spoljnih granica. Ekstremna desnica na vlasti je počela da shvata da su migranti zapravo potrebni Evropi kako bi očuvala ekonomsku konkurentnost.
Nedavno istraživanje Evropskog saveta za spoljne poslove pokazalo je da ključni efekat ulaska ekstremne desnice u Vladu Italije nije bilo smanjenje ilegalne migracije već pad opšte anksioznosti zbog migracije. Ekstremna desnica možda nije najuspešnija u zaustavljanju migranata ali se čini znatno efikasnijom od liberala u pomoći glasačima da „svare“ realnost demografskih promena u evropskim društvima.
DEMOGRAFIJA I KLIMA: Demografska anksioznost je dominantno osećanje za ekstremnu desnicu, ali to nije samo neprijateljstvo prema strancima, to je više strah od ekonomskih i političkih posledica starenja populacije i njenog smanjivanja.
Tako da je glavni paradoks ovih izbora to da migracija nije više toliko razdvajajući faktor kao što je to bio slučaj pre pet ili deset godina. Moguće je da Evropski zeleni dogovor najviše strada usled rastuće snage ekstremne desnice. Sukob između dve pobune zbog „izumiranja“ će odrediti strukturu EU budućnosti. Jedna je revolt klimatskih aktivista užasnutih da ćemo uništiti Zemlju ukoliko drastično ne promenimo ponašanje. Druga pobuna je „velika zamena“ za koju desnica strahuje da će, ukoliko se nešto hitno ne uradi u vezi sa migracijom i brojnošću populacije, izazvati krah evropskog načina života. Te dve pobune se razlikuju u svemu osim što dele osećaj hitnosti.
Ono što otežava predviđanje posledica ovonedeljnih izbora je to što će oblik i karakter nove evropske većine biti određeni u dva ciklusa. Evropljani će glasati u junu; Amerikanci predsednika biraju u novembru. Evropa će nestrpljivo čekati ishod izbora u Sjedinjenim Državama.
Pobeda Donalda Trampa bi bez sumnje ohrabrila evropsku desnicu. Ali Tramp nije popularan u Evropi, a mogućnost ekstremne desnice da utiče na njega je minimalna. To je posebno slučaj kad je politika Vašingtona u vezi sa trgovinom, Kinom ili NATO-om strateški suprotna evropskim interesima. Ekstremni desničari će biti primorani da biraju između ideološkog saveza sa Trampom i rizika da kod kuće budu smatrani upotrebljivim idiotima američkog predsednika. Internacionalizam nikada nije lak, ali internacionalizam nacionalista je teško postići.
Demografska anksioznost je dominantno osećanje za ekstremnu desnicu
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
