Pet minuta sa Aidom Ćorović

Izvor: Novi magazin

U ponedeljak dok smo razgovarali sa antifašističkom i antiratnom aktivistkinjom Aidom Ćorović bilo je gotovo izvesno da će krajem nedelje na odsluženje zatvorske kazne u Padinsku Skelu jer je odbila da plati dosuđenu globu Prekršajnog suda za napad jajima na jedan zid u Beogradu. Dabome, zid u stogom centru Beograda, na raskrsnici Njegoševe i Ulice Alekse Nenadovića na kojem je godinama stajao dobro čuvan i štićen mural s likom osuđenog ratnog zločinca generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. No, istog tog dana stigla je vest da su prijatelji u Srbiji i regionu skupili novac za plaćanje kazne i da će višak biti deponovan u Fond koji će služiti za odbranu politički progonjenih aktivista i aktivistkinja. Ipak, važno je vratiti se malo unatrag, posebno što je zbog najnovijih izjava na skupu u Dubrovniku Aida Ćorović bila na meti napada ne samo tabloida i društvenih mreža već i prvog među srpskim političarima.

„Ja sam zaista nameravala da odem u zatvor kao simbolički čin koji bi obesmislio sve ovo što se događa. Međutim, upozorili su me da neću biti baš bezbedna, a potvrdu mi daje prošla nedelja, nakon skupa u Dubrovniku, kad sam nedelju dana bila tema režimskih medija gde se bezobrazno lagalo o mojim izjavama i meni. Čitava ta atmosfera hajke dala je za pravo mojim prijateljima“, kaže Aida Ćorović i dodaje da su aktivistkinje Feminističke antifašističke mreže i udruženje „Krokodil“ pokrenuli akciju skupljanja novca za otkup „njene slobode“: „Nisu me involvirali u to, smatrajući da sam ja deo svoje odgovornosti već ponela.“

Teško je posle konferencije za medije predsednika Srbije koji vas je označio simbolom svega najgoreg u Srbiji protiv čega se bori, ne uplašiti se mada bi boravak u Padinskoj Skeli u vreme prolećnih radova mogao biti posebno iskustvo.

Ne bojim se ja prolećnih radova, mogu i da kuvam, nemam ništa protiv toga, ali ja nisam ništa loše uradila. Tog dana smo Jelena Jaćimović i ja branile zakone Srbije i ustavni poredak; država Srbija, policija, njene institucije, prvi čovek Srbije, svi oni koji su dozvolili da se slavi ratni zločinac osuđen za najteže zločine počinjene nakon Drugog svetskog rata krše zakon, a ne mi koji upozoravamo da je to pogubno za Srbiju. Ja zaista nalazim direktnu vezu između dva masakra 3. i 4. maja prošle godine u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i dva sela u blizini Mladenovca i semena zla koje je posejano devedesetih.

Da podsetimo, deca iz „Ribnikara“ su mesecima prolazila pored tog murala s Ratkom Mladićem i momaka u fantomkama koji su ga čuvali. Ali interesantno je da vi niste osuđeni krivično, po političkoj osnovi, nego prekršajno.

Da stvar bude banalnija, u nedostatku argumenata, osudili su me za narušavanje javnog reda i mira, a formulacija je da sam bacala jaja u pravcu zgrade, a drugo, da sam psovala policajca. Toliko je to besmisleno i jadno; ja nisam gađala zgradu i vrlo jasno sam upozorila na tom jedinom ročištu da sam gađala lik osuđenog ratnog zločinca. Tih dana je preminula naša drugarica Hajra Ćatić…

Majka Srebrenice?

Da, koja nikada nije našla i sahranila kosti svog sina. Ja sam antiratna aktivistkinja od devedesetih godina, imala sam divne učiteljice kao što su Goca Suša i Borka Pavićević, koje su mi pokazale kako treba pružiti otpor beščašću. Na neki način ja to nastavljam i nijednog trenutka nemam dilemu da li sam na dobroj strani i divno je što smo Aleksandar Vučić i ja na suprotnim stranama. On je deo klike koja je devedesetih godina napravila rat, koja se enormno obogatila, dan-danas sisa krv građanima Srbije i tužno je i strašno što jedan broj građana to ne uviđa, a i ako uviđa, plaši se za bezbednost svoje dece i porodice. Na neki način sve što se događa sa mnom, Jelenom, studentima, Aleksandrom Obradovićem i Katarinom iz Valjeva, da se ne prisećam svih slučajeva, akti su sile da se zaplaše građani.

Sva istraživanja sprovedena među mladima pokazuju da su vrlo konzervativni, skloni desnici i uzorima kakav je Mladić. Koliko je to opasno za Srbiju koja tek dolazi?

Nema ništa opasnije od toga, Srbija bukvalno sebi seče granu na kojoj sedi. Srbija je već potonula u zlo, ova količina nasilja, govor mržnje su svakodnevni, deca to upijaju i mi na gotovo dnevnom nivou čitamo da je drug ubo druga, u školu se donose sekire. Nasilje eskalira i bojim se – ne prizivam niti bih želela da zvučim apokaliptično – ali ako se nešto ne desi, ovo se ne zaustavi, nepovratno srljamo u neku vrstu građanskih nemira, sukoba. 

Da se vratimo na taj Dubrovnik posle kojeg ste bili u žiži javnosti, rekli ste da su vas pogrešno protumačili mada vaše reči uopšte nisu bile blage. Ali kako se kao antifašistička aktivistkinja osećate kad premijerka kaže da su svi iz građanskog pokreta fašisti?

Ne bih komentarisala premijerku, njihove izjave vređaju inteligenciju. Zaista, moja je formulacija bila pregruba, ja nemam nikakav dokaz da će Aleksandra Vučića neko da ubije, ali mislim da je duboko u sprezi sa ozbiljnim kriminalom u državi i regionu i da se duboko plaši upravo takvih ljudi. Niko od nas sa ove strane ne želi da vidi Aleksandra Vučića mrtvog, naprotiv, želim da ga vidim u dobrom zdravlju, da ima dug život i ostatak provede u zatvoru i da nikome više ne padne na pamet da svojim sugrađanima uradi ono što im je on uradio.

Jedna od izjava s panela koja iritira javnost jeste vaša da je Srbija ključni krivac za ratove devedesetih.

Nemam ja šta da izjavljujem, broj presuda izrečenih pred Haškim tribunalom neuporediv je sa presudama izrečenim Bošnjacima i Hrvatima. Daleko od toga da mislim da su Bošnjaci i Hrvati nevini, ali stoji činjenica da niko iz Hrvatske i Bosne nije došao da puca po Beogradu, naša vojska je otišla i skoro četiri godine držala Sarajevo u opsadi i činila nepojamne zločine. Šta god da se desilo u ranijim ratovima, nije opravdanje.

Govorimo o režimu devedesetih, ne o građanima.

Naravno, da je samo jedan građanin bio protiv rata, bilo bi dovoljno, a bilo je na desetine hiljada, veliki deo Srbije se opisao iako je postojala stravična propagandna mašinerija koja je ispirala mozak ljudima. 

Verujete li nakon svega da će se ne samo Srbija, ali ona nas najviše interesuje, suočiti s prošlošću?

Moraće, svaka zemlja mora da pronađe svoju dinamiku i to đubre koje se gura pod tepih jednom eksplodira u lice. Istorija se ne meri ljudskim godinama, možda ja to neću doživeti, ali hoće naša deca i deca naše dece jer se to mora uraditi zbog njihove budućnosti. Ne zbog Bošnjaka, Hrvata i Albanaca nego naše dece.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.