Pet minuta sa Sanjom Ignjatović Eker

Izvor: Novi magazin

Sanja Ignjatović Eker, dopisnica TV Nova S iz Novog Sada, dobitnica je nagrade Nezavisnog društva novinara Vojvodine za istraživačko novinarstvo jer se tokom poslednjih godinu dana posebno istakla po profesionalnom izveštavanju iz Vojvodine. „Sanja Ignjatović Eker pokazala nam je da novinarska upornost može da pokrene čak i ovdašnje ’atrofirane’ institucije“, ističe se u obrazloženju, a gledaoci i čitaoci znaju da je Sanja Ignjatović Eker „žicu“ za reportera sa lica mesta imala od početka svoje karijere kada je počela da radi u RTV Panoniji. Radila je i u Dnevniku i Blicu, na televizijama B92, Prva, RTV. Poslednje četiri godine je u Novoj S gde, kaže, može potpuno da se iskaže jer ima „odrešene ruke“ i puno poverenje urednika što u novinarskom poslu smatra najvažnijim. Priznanje će njoj, Petru Klaiću, Fondaciji „Slavko Ćuruvija“, Lei Apro i Teofilu Pančić (koji dobija Regionalnu nagradu „Mirko Đorđević“), biti dodeljeno u petak, 1. marta u NDNV, Nezavisnom društvu novinara Vojvodine u Novom Sadu.

„Mnogo mi znači nagrada, zaista. Mi novinari uvek težimo da prvi saznamo vest, a evo, ovu vest sam izgleda saznala poslednja. Tako se desilo. Bila sam na terenu, zove me Branka Dragović iz Autonomije, morala sam da odbijem poziv jer kreće uživo program. Počnu da stižu čestitke i ništa mi nije jasno, u jednom momentu pomislim da je i neko drugi od kolega iz jedne vajber grupe u pitanju… Tek posle, shvatim da sam ja u pitanju“, kaže Sanja Ignjatović Eker i dodaje: „Pročitam i obrazloženje i vidim u kakvom sam društvu, zaista me pogodi to jer ih sve izuzetno cenim. A onda shvatim da su me predložile kolege iz drugih redakcija što uopšte nije mala stvar i što mi zaista mnogo znači, a shvatim da su o predlozima većali članovi žirija u kojem su moj bivši profesor sa žurnalistike Dinko Gruhonjić, zatim Ana Lalić koja mi je bila urednica u Blicu i Branka Dragović s kojom sam bila koleginica u Dnevniku. To mi je u stvari najveća satisfakcija, da su me kolege predložili, a neke druge kolege izabrali.“

Počelo je u RTV „Panoniji“, ali kako je uopšte došlo do toga da budeš novinarka?

Još u sedmom ili osmom razredu osnovne škole sam znala da ću biti novinarka i to baš na televiziji. Rodila sam se i odrasla u Pećincima, mama i ja smo svake nedelje na Studiju B redovno gledale Olju Bećković i njen „Utisak nedelje“. Sećam se da sam imala svoj rokovnik u koji sam pisala beleške iz emisije. Tada još nisam ni bila svesna da to novinari rade, da pišu svoje beleške o nekoj temi. Potpuno intuitivno je sve to bilo ali, ja sam redovno pisala neke svoje beleške gledajući Oljinu emisiju. Bukvalno se, evo, dok pričamo, sećam popodneva kada sam sebi rekla: „To je to, biću novinarka i živeću u Novom Sadu i radiću na televiziji.“ Došla sam 2000-te u Novi Sad i naš kolega snimatelj Slavko Pavlović mi je rekao da RTV Panonija traži nove saradnike. Javila sam se tamo i tako je sve počelo.

Tvoji su prilozi odmah bili zapaženi. Još onda si imala tu neposrednost sa sagovornicima i ono što je još važnije, gledaocima si uspevala iz prve da dočaraš odakle izveštavaš i šta je povod…

Sećam se ja dobro i tog prvog svog priloga koji zaista liči na sve ono što mi sada radimo na Novoj S. Izveštavala sam sa Štranda o penjanju na veštačku stenu i naravno, popela sam se sa sagovornikom na nju i odatle pričala u kameru i radila razgovor. Sećam se, kasnije tog dana, sedim u montaži i montiram prilog. Onako usput, Zoran Andrić koji je bio glavni urednik i direktor televizije, prolazi i zastane da vidi šta montiramo i kada je video prilog kaže: „Ova mala ima srce, od nje će biti novinar“. Kako ne bih to zapamtila?! Sećam se da sam radila prvo u zabavnoj redakciji, ali je Andrić stalno insistirao da ja pređem da radim informativu. Govorio je da sam toliko sugestivna dok izveštavam da se čini da sam i najspremnija, čak i za one teme koje ne uspem da istražim detaljno. No, znamo koliko novinar mora da bude spreman kada govori o određenim temama, nema tu mnogo improvizacije već stoji iza svega toga ogroman rad.

Počela si na televiziji, u međuvremenu si radila i u štampanim medijima, a sada ponovo na televiziji. Šta tebi lično više znači?

E, to je zanimljivo. Kada si novinar, svejedno ti je. Naravno, ne možeš reći da ti ne prija da si vidljiv, ali tanka je linija između toga da te ta pozicija zanese, samo pojavljivanje postane prioritet i onoga zašto si ti u stvari tu. Prija ti, ali to počneš da koristiš kao svoj alat da uradiš osnovno. U jednom momentu shvatiš da ti nije to prioritet, to što si pred kamerama, već ti je najvažnije to zašto si pred kamerama. Zbog priče i teme koja je važna za javnost. Tog momenta kada shvatiš da ti je to prioritet i da je to ono zbog čega se i baviš ovim poslom, tog momenta ti i nije važno na koji način ili kroz koji medij, u suštini, donosiš važne informacije čitaocima ili gledaocima. Mislim da danas, više nego ikada, ljudi vape za informacijama koje su tačne, jasne, koje nisu senzacionalističke i ostrašćene i koje običnom čoveku pomažu da shvati u kakvom društvu živi. Sećam se tačno i trenutka kada mi je izašao prvi tekst u Dnevniku, a tada mi je i ozbiljno proradio novinarski nerv. Čekala sam da se otvori smer žurnalistike na Filozofskom u Novom Sadu jer sam želela i da završim fakultet. Tako se i desilo da sam praksu radila u Dnevniku, pa tamo i ostala u Novosadskoj hronici.

Mnogim prilozima si učinila da nadležne institucije počnu da rešavaju probleme. Izveštavala si o pedofiliji u Odžacima u vrtiću, o akušerskom nasilju u Sremskoj Mitrovici, o ugroženim životinjama na krčedinskoj Adi… 

Suština našeg posla je u tome i da kontrolišemo institucije da li dobro rade svoj posao. Mi živimo u društvu gde to često nije slučaj, ali mi ne smemo da primimo tu situaciju zdravo za gotovo. Moramo biti budni i skretati javnosti pažnju šta se dešava oko nas. Mi smo ti koji treba da opominjemo institucije da treba da rade svoj posao. Ne bi to trebalo tako da bude, ali jeste tako i zaista je velika satisfakcija kada shvatiš, na primer, da se nakon izveštavanja o nekom problem, nešto pokrenulo u društvu. Krčedinska ada je za to najbolji primer. Zaista se desilo da su sutradan po emitovanju mog priloga o ugroženim životinjama, odjednom obezbedili skelu za prevoz životinja, uključila se u rešavanje problema Vojvodinašume i životinje su spašene. 

Koliko je teško biti novinarka u društvu u kojem većina ne shvata koliko je bitno imati nezavisne medije koji ukazuju na probleme, kada je većina ljudi postala apatična?

Nikada to nisam mogla da razumem, to da su ljudi apatični. Ne mogu da shvatim da nemaju stav o određenim stvarima i da im je postalo potpuno svejedno. Ili činjenica da većina čeka da im neko drugi reši probleme. To o čemu pričamo se najviše vidi kada odem da uradim anketu o nečemu. Danas ti moraš da odvojiš sate da bi uradio anketu. Pokušaš da snimiš njih dvadeset da bi imao dvoje-troje koji su ti na pitanje za anketu odgovorili nešto suvislo, sa stavom o problemu. Dok radiš anketu, tačno vidiš koliko njih uopšte ne razmišlja o nečemu, o bilo čemu bitnom za život. Kao što mi nikada neće biti jasni ljudi koji nas zovu zbog nekih problema u njihovoj okolini, zovu nas da snimamo prilog o tome ali, onda neće lično pred kamere. Nikada mi neće biti jasno kako ljudi misle da će nešto biti rešeno, ali da oni bar ne pokušaju da sami reše probleme.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.