Ogled – Ilija Batas Bjelić

Izvor: Novi magazin

Prošao je najtopliji februar, već deveti po redu najtopliji mesec među svojim imenjacima, otkako se meri temperatura vazduha govori nam da nešto nije u redu sa klimom. Da energetika utiče na klimu poznato je već šezdeset godina, ali neki još nisu uvereni. Klimatsko-energetski modeli koji nam govore da će naš razvoj biti zaustavljen zbog zagađenja postoje preko pedeset godina, ali neki ih još uvek ne koriste. Granice takvog rasta opisane su pre više od četrdeset godina, ali neki još uvek veruju da je sve moguće. Održivi razvoj proslavio je 30. rođendan i zakoračio u četvrtu deceniju, a neki ga smatraju za novotariju. Pre dve decenije stidljivo je sa demokratskom tranzicijom započeta i energetska tranzicija u Srbiji na način kako ju je pre toga formulisala ujedinjena Evropa, a neki govore da je još rano. Poplave od pre deset godina bile su upozorenja sa „neba“ za bivšeg predsednika Nikolića da ipak treba potpisati taj Pariski sporazum o energetici i klimi. Njegov naslednik, predsednik Vučić čuo je „plač majke zemlje“ pre dve godine u Glazgovu. Stručnjaci su upozoravali, predsednici govorili, skupštine i vlade potpisivale su deklaracije, ministarstva su usvajala agende, razni eksperti pisali planove i strategije, ali su svi naši ministri finansija nekako uporno ipak najviše voleli energetiku kopanja velikih količina zemlje među kojom se u sve manjoj meri mogao naći slabo zapaljivi niskokalorični ugalj (lignit). Otuda smo tu gde jesmo, u velikom raskoraku između planova stručnjaka i njihovog sprovođenja od strane nosilaca vlasti.

Ne bi li se ovaj raskorak smanjio, prethodno ministarstvo energetike je pokrenulo u Srbiji neviđenu pravno-birokratsku „ofanzivu“ za otvaranje barem jednog pregovaračkog poglavlja sa Evropskom unijom. Godinama ovo pregovaračko poglavlje nije bilo otvarano zbog njegove investicione zahtevnosti, ali formalno zbog nedovoljnih rezervi naftnih derivata i zbog monopolskih tendencija u sektoru snabdevanja gasom. Tokom korone i pada ekonomske aktivnosti, došlo je i do pada potreba za naftom, te i do njenog pojeftinjenja, pa je bilo prilike povećati popunjenost skladišta do nivoa koji obezbeđuje nesmetano snabdevanje, Tako su otklonjene formalne smetnje da se započnu razgovori o otvaranju takozvanog Klastera 4, u koji su pored energetskih, sada ušle i teme životne sredine, transporta i boljeg povezivanja Evrope. Za otvaranje Klastera 4 tadašnje ministarstvo energetike podnelo je predlog za izmene (ni manje ni više nego) četiri zakona koje su usvojene u aprilu 2022. Tada su izmenjeni i usvojeni zakoni o: (1) Energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, (2) Rudarskim i geološkim istraživanjima, (3) Korišćenju obnovljivih izvora energije i (4) Energetici. Ključnu ciljevi ovih zakona bili su usmereni ka finansiranju manjih pojedinačnih projekata energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije na objektima u javnom i privatnom vlasništvu. 

Tako je energetska tranzicija ponovo pokrenuta najpre u zakonima, a zatim i u medijima. Novostvorena je medijska slika energetske tranzicije Srbije tako da je država konačno odlučila da krene zelenijim putem. Odjednom je bilo moguće, da svaka opština, svako domaćinstvo može da aplicira za sredstva iz pratećeg programa podsticaja. Država je uzela međunarodni kredit, Ministarstvo energetike ga je namenilo opštinama, a opštine građanima, koji bi između ostalih mera, na svoje krovove želeli da postave fotonaponske panele i sami proizvode struju, a ne da je samo kupuju. Sve to doprinelo je da dobijemo prve kupce koji su ujedno i proizvođači, ali još smo daleko da možemo reći i ravnopravni u razmeni sa distribucijom. Prilivom ovih investicija u lokalne samouprave pokrenuta je aktivnost, ali je došlo i do poskupljenja radova i opreme, a nažalost i do gubitka profitabilnosti ulaganja.

Uz mnogo medijske buke i nešto birokratske muke oko hiljadu malih krovnih instalacija, preležalo je „dečije bolesti“ prvobitne primene za mnoge „novih“ tehnologija tokom 2022. godine, a početkom 2023. godine došli smo i do jedne velike elektrane od 10 hiljada kilovata (1000 kilovata = megavat – MW) na komadu zemlje kod Lapova. 

Kada se podvuče crta i kada sve to saberemo možemo se pohvaliti da smo tokom dve najbolje naše energetske tranzicije godine (2022. i 2023.) ukupno priključili malo preko 40MW ili oko 20MW godišnje u fotonaponskim sistemima. Međutim, ako se uporedimo npr. sa susednom Hrvatskom koja je tokom prošle godine priključila skoro 240MW, Severnom Makedonijom i Slovenijom koje su priključile po skoro 400MW fotonaponskih sistema, onda shvatamo smo 10-20 puta sporiji nego najbliže komšije. A ako bismo hteli da dostignemo organizaciju koja je uporediva na primer sa Nemačkom, onda bismo trebali da ubrzamo na skoro 1000 MW godišnje. Zato nam je potrebna reforma ne samo zakonska i medijska aktivnost, nego i sprovođenje reformi javnih preduzeća, fakulteta, škola, strukovnih udruženja i komora. To je jedini put dostizanju zacrtanih planova do 2030. godine, jer prostom računicom ovim tempom za dostizanje planiranih 1.7 hiljada megavata (1000 MW = 1 gigavat GW) bilo bi nam potrebno 83 godine (negde do 2100.). Uz ubrzanje do nivoa koje su dostigli susedi, ovi ciljevi mogu biti ostvareni i mnogo ranije pa čak i pre 2030. godine. Pošto nam idu novi izbori, za sada nam ostaje samo da čekamo da prva fabrika za sklapanje fotonaponskih panela u Velikoj Plani kapaciteta 100 MW godišnje bude zvanično otvorena i sertifikovana, dok ih svi drugi u regionu već par godina imaju. 

Kada se podvuče crta i kada sve to saberemo možemo se pohvaliti da smo tokom dve najbolje naše energetske tranzicije godine (2022. i 2023.) ukupno priključili malo preko 40MW ili oko 20MW godišnje u fotonaponskim sistemima. Međutim, ako se uporedimo npr. sa susednom Hrvatskom koja je tokom prošle godine priključila skoro 240MW, Severnom Makedonijom i Slovenijom koje su priključile po skoro 400MW fotonaponskih sistema, onda shvatamo smo 10-20 puta sporiji nego najbliže komšije. 

Zato i ne čudi da su od početka godine na ovamo i predsednik i ministar finansija optimisti u pogledu izgradnje velikih fotonaponskih parkova u koje bi bila uključena država, a odlazeća ministarska energetike najavljuje nove aukcije, iako pritom ni stare nisu realizovane. Međutim, sve to moglo bi se nazvati zakasnelom reakcijom, koja je potpuno logična ako sistemski posmatramo energetiku. Sve odluke koje se donose pod kontrolom iz jednog centra, bez učešća struke i daleko od javnosti moraju biti zakasnele, a njihova realizacija je po pravilu birokratizovana, nevoljna i spora. Podsetimo da se samo na prekookeanski uvoz uglja prošle godine potrošilo preko 500 miliona evra, dok su ukupni višegodišnji gubici ove energetske politike daleko veći, ne računajući eksterne gubitke zbog zagađenja. Ove zakasnele odluke su mogle biti donete i 2012. godine kada su otvoreni pregovori sa Evropskom unijom, ili 2014 nakon prvog skrininga od kada je pripremana pregovaračka pozicija, međutim prilike za to su propuštane, pa stoga energetika Srbije ostaje na pogrešnom putu

Biografija

Ilija dr Batas Bjelić naučni je saradnik na Institutu Tehničkih Nauka SANU u Beogradu od 2018. gde se bavi istraživanjima koja su orijentisana ka energetskom planiranju, pametnim energetskim mrežama i sistemima zasnovanim na računarskoj tehnologiji, automatizaciji i elektro inženjeringu. Doktorirao je na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2016. Član je Nacionalnog konventa o EU od osnivanja.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.