Najbolji mladi cvećar- od dečačkog sna do biznis plana

Piše: Aleksandar Žič, Nova ekonomija

Po završetku Srednje poljoprivredne škole Slobodan Džagić (24) se sa šabačkog asfalta otisnuo u pitomu Posavotomnavu i u selu Zvezd nadomak Vladimiraca na imanju svog pradede razvio biznis.

„Vratio sam se u selo, obnovio domaćinstvo svog pradede Ljube Šumanca i sada se borim da budem najveći proizvođač rezanog cveta u Srbiji“, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju“ Slobodan. Četvrtu je godinu u ovom biznisu, a po kvalitetu se ovaj mladić svrstao među tri najbolja  odgajivača ruža u  državi.

„Moji planove nisu bili ni odlazak u inostranstvo, niti da se zaposlim u nekoj firmi, a nisam hteo da nastavim ni porodični biznis proizvodnje nameštaja, već da se vratim na pradedovo imanje. Biti ružar, baviti se hortikulturom, to čovek mora pre svega da voli. A za uspeh su potrebni  i upornost, samopouzdanje i jaka volja. Sutra mi kreće sezona, i ja od tog momenta ustajem u pet ujutro, a ležem u jedan po ponoći. Nije mi teško da radim, jer ne želim da budem deo one narodne izreke’Pitaće te starost gde ti je bila mladost’. Sada mogu da razvijem posao i da zaradim.“

A posao je započeo sa 1.200  i  dogurao do 6.500 sadnica ruža. U vremenu kada dobar deo njegove generacije „traži ladovinu“ Slobodan  nije hteo da nastavi lagodnim stazama i  preuzme biznis kojim mu se bave i deda i otac pod firmom „Nameštaj Džagić“ već je krenuo sopstvenim preduzetničkim putem.

NE: Kako si došao na ideju da postaneš ružar?

Slobodan Dž: Iako već treća generacija moje porodice živi u gradu, ja sam voleo selo i još kao dečak zamišljao sam da ću se vratiti ovde u Zvezd, gde je moj pradeda, poznati kalemar Ljuba Šumanac, proizvodio sadnice šljiva, krušaka, trešanja, kajsija, dunja i oraha. Na jednom kalemu ukrštao je šljivu, jabuku i krušku, što je u to vreme bilo pojam. I sada je to pojam, počeli su da donose sa Zapada, a moj pradeda je eto to radio još pre Drugog svetskog rata. Ta njegova proizvodnja je trajala dok deca, moja baba i njena dva brata, nisu napustila imanje odlazeći u grad.  Smrću pradede Ljube opustelo je imanje, ali sam ga obnovio, kao i staru porodičnu kuću.

NE: Od pradede si očito nasledio taj gen koji  te je odveo ka hortikulturi?

Slobodan Dž:Očigledno. Kada sam roditeljima rekao u osmom razredu osnovne da ću upisati Poljoprivrednu školu, nastala je opšta pometnja. Šta ću ja u hortikulturi, kada proizvodimo nameštaj. Nadali su se da ću nastaviti porodični posao, koji će očito morati jednog dana da preuzme moj stariji brat Dragan. Pošto sam bio uporan, upisao sam i završio školu koju sam želeo da bih se bavio hortikulturom. Već u prvoj godini svima je bio jasan moj put, a već u drugoj, 2012, zahvaljujući razrednoj starešini  Mileni Stamenić, išao sam na republičko takmičenje – Fond „Borka Vučić“. Razredna je bila jedan od najboljih pejzažnih arhitekata u Srbiji i odličan pedagog i prepoznala je moje kvalitete, znanje i veštine u aranžiranju. Takmičeći se sa učenicima četvrtog razreda u Sava centru osvojio sam drugo mesto. Iste godine odlazim na Festival ruža u Lipolist gde osvajam prvo mesto, a zlato sam na ovom takmičenju poneo i dve godine kasnije. Trijumfujem i  2013. godine na Novosadskom proleću na Spensu, na kom se takmiče svi đaci poljoprivrednih škola Srbije. Nisam želeo na fakultet, već da radim, ali na insitiranje roditelja, direktora i razredne starešine upisao sam Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Položio sam sve stručne predmete, ali ne i fiziku i hemiju, i odlučio sam da se vratim kući u Šabac. Sa mojima sam počeo da se bavim proizvodnjom nameštaja. Ubrzo sam odlučio da pokrenem rasadnik, bio sam uporan i isterao svoje.

NE: Da li si uzeo startap kredit ili nešto od subvencija za mlade poljoprivrednike i preduzetnike?

Slobodan Dž: Ne, nikada. Startap su za mene bili moja baba Živanka i deda Dragan. Naime, kada sam rekao tati Predragu da hoću da otvorim svoj rasadnik na selu i da krenem da se bavim cvećarstvom, on me je saslušao i okrenuo glavu. Rekao mi je da kod njega radim godinu dana za platu i da čuvam pare, pa kada skupim taj novac, onda da pokrenem proizvodnju. Međutim, nisam hteo toliko da čekam, pa sam izmanipulisao babu. Njoj i dedi sam rekao šta nameravam i pitao da li hoće da mi pomognu da pokrenem rasadnik. Deda je tražio da napravim biznis plan i kalkulaciju svega, što sam i učinio. Baba je pritom odradila sve, ubedila dedu, jer je bila oduševljena idejom da se vratim na selo, na imanje njenog oca.

NE: Baba i deda su u suštini krenuli u biznis sa nameštajem?

Slobodan Dž:Tako je, a nastavio je i moj otac. Proizvodnju nameštaja će nastaviti moj brat Dragan, ako ga ja ne uvučem u moj posao, pošto meni treba velika pomoć. Možemo i zajedno da radimo. Prošle godine je na moj nagovor posadio 1.200 hrizantema, jer sam gledao kako da meni pomogne, ali i da on zaradi. Dobro je prošao. On je od onih koji rade ono gde ima više para. Ako će dobiti više novca od prodaje nameštaja, praviće nameštaj, a ako će veća zarada biti od cveća, nabraće cveće i prodavaće ga.

NE: Očigledno je da si i ti uspeo, da li realizujući biznis plan koji si prezentovao porodici ili..?

Slobodan Dž:U plasteniku od 200 kvadrata 2016. godine posadio sam 1.200 sadnica. Kada sam krenuo sa tom proizvodnjom ruža, uopšte nisam imao nikakvo ugovoreno tržište. Zanimljivo je da Šabac ima najviše cvećara po glavi stanovnika, ima više čak negou Beogradu, jer je ovo očito grad džentlmena (smeh). Kada su krenule ruže da cvetaju, od svake sorte sam isekao po jednu i zaređao po šabačkim cvećarama, poklonio im i dao vizitkartu. To je bio moj advertajzing. Prezime je poznato u gradu zbog proizvodnje nameštaja i shvatili su čiji sam. Pomislili su da sam mali Džagić koji se zeza, da od tog posla nema ništa. Cvećari najpre nisu poverovali ni da su to moje ruže, već su mislili da sam nakupac i da ih donosim iz Krnjače. Kod mene je u selo došla lokalna AS televizija i sve snimila, pa su shvatili da ja nisam preprodavac već proizvođač. I ubrzo sam kvalitetom prešišao sve one koji su se tim poslom bavili i dvadeset godina.

NE: Od 200 kvadrata  došao si na 1.200 kvadrata pod plastenikom, što znači da se isplatio rad?

Slobodan Dž:Da, ali sam pritom imao i finansijsku podršku od dede i oca. Ali, ovaj posao ne može da se radi bez ljubavi. Morate biti posvećeni cveću non-stop. Mušterije zovu i u ponoć. Nikada nisam baš računao koliko ću novca zaraditi od ovog posla, već sam računao šta mogu da kupim od profita, koje nove sorte, opremu, da proširim plastenik… Već sada se ubrajam među veće proizvođače rezanog cveta u Srbiji. Sa ružama sam među prva tri. Podigao sam i jedan staklenik od 30 kvadrata gde ću početi gajenje četinara. Imam 1.000 tuja. Rezani cvet ostaje osnovna proizvodnja, kojoj sada dodajem i četinare.

NE: Krenuo si od šabačkih cvećara. Koliko si proširio tržište i ko se bavi transportom?

Slobodan Dž:Krenuo sam od Šapca, pa ondase širio: Ruma, Novi Sad, Beograd, pa cela Srbija. Cveće sam transportujem. Do ove godine sam radio to svojim putničkim autom, a od proleća ću da kupim kombi sa hladnjačom kako bih mogao da bezbedno razvozim, posebno tokom leta.

NE: Čujemo da je radna snaga problem i u plastenicima?

Slobodan Dž:Generalno je to problem s poljoprivrednim radovima, jer je sve manje mladih na selu i sve manje ljudi hoće da radi na zemlji. Ja imam sezonske radnike, jer ova proizvodnja ne može da iznese da cele godine imam stalno zaposlene. Problem je i sa sezonskim radnicima, ali sam za ovo vreme oformio ekipu žena iz sela koja mi dolazi jednom, dvaput nedeljno, u zavisnosti od toga ima li korova u plastenicima. I mogu reći da je i njihov angažman učinio da selo oživi.

NE: Kako?

Slobodan Dž:Jedna zanimljiva priča… Kada sam se vratio, svi su se smejali. Naša kuća je baš u centru, a blizu je prodavnica sa klupom na kojoj seoski „mudraci“ sede prekrštenih nogu i ispijaju pivo. Tu se vodila svetska politika, dok ja nisam došao. A kad sam krenuo da obnavljam kuću, da dižem plastenike govorili su; „Onaj Ljubin mali poludeo, došao da gaji šipuru pod najlonom“. Ne kažu ni ružu, već šipuru, trnje. To je bio podsmeh u selu: „Videće on, kad dune vetar i podigne plastenik, pa bolesti krenu“… Onda su računali koliko goriva potrošim, jer sam dolazio i dva puta dnevno. Imam tu neku bližu familiju pored mene, babin brat od strica Dragiša Šumanac koji mi puno pomaže, da nije njega sto puta bi mi plastenici otišli. Kada nisam u selu uveče, a krene oluja, on mi spušta plastenike. Kako mi je posao krenuo i podsmeh je stao. Primećujem da je selo malo živnulo, došli su još neki ljudi i podigli voćnjake. Zapravo u mom kraju, Posavotamnavi, ima baš dosta omladine. Puno mladih je ostalo u Zvezdu, rade u firmi Alfa komerc pre podne, a popodne se bave poljoprivredom na svojim imanjima. Problem u selu i kod omladine je bio što rade onako kako im je otac radio, a njihov otac kako je njegov otac… Dakle, zasniva se na nekoj tradicionalnoj poljoprivredi. I moj pradeda je kalemio, ali ako bih se ja uhvatio njegove tehnologije danas, to ne bi bilo dobro. Kada su videli šta ja radim, mladići iz mog sela nisu ostali u „klasičnoj priči“ da svaštare, da se bave i stočarstvom i ratarstvom itd, već sve više njih postaju voćari. Selo je na 140 metara nadmorske visine i pogodno je za gajenje šljive, breskve, jabuke.

NE: U ružičnjaku Milana Topalovića cveta oko 200.000 pupoljaka ruža koje neguje već treća generacija i ovaj najčuveniji cvećar te je pozvao da sarađujete?

Slobodan Dž:Moj otac poznaje Milana Topalovića od koga sam kupio prve sadnice kada sam krenuo sa proizvodnjom. Najveći rasadnik ruža u Srbiji „Topalović“ iz Lipolista posluje na tržištu od 1955. godine. Oni su me pozvali da se zaposlim na poslovima projektovanja i uređenja dvorišta… Tada počinjem tu priču sa Topalovićima, postajem izvođač radova za njihovu firmu. Obučio sam ekipu ljudi  za podizanje zelenih oaza, kompletno uređenje dvorišta i bašta. Dakle, pored ovog mog rasadnika, bavim se i projektovanjem, uređenjem i održavanjem dvorišta i objekata. Imam toliko klijenata da ne mogu da odgovorim na sve pozive. Kada sam krenuo nisam verovao da toliko ljudi u Srbiji uređuje svoje dvorište. Celu Srbiju sam obišao radeći ovaj posao i bio angažovan od strane najslavnijih i najbogatijih ljudi u zemlji.

Tekst je prenet iz Nove ekonomije.