Ivan Jevtović: Nikada nismo otvorili dijalog o problemima

Nekako se oktobar ispostavio kao mesec nasilja nad predstavama, izložbama, festivalima, a doprinos tom nasilju zdušno je dalo odlazeće Ministarstvo za kulturu. Glumci i autori pozorišne predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ nedeljama trpe pretnje smrću i svim što nasilnicima padne na pamet. Desničari predvođeni Mišom Vacićem upali su i prekinuli izložbu posvećenu žrtvama granatiranja Tuzle, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Najgore je prošla izložba stripa u Zemunu u Staroj kapetaniji. Potpuno je demolirana, posle upada huligana sa kapuljačama, koji su „braneći“ se od nasilnih crteža bacili i suzavac. Poslednji združeni napad desničara predvođenih Vacićem, Simom Spasićem i liderkom Zavetnika osetio je festival „Mirdita – Dobar dan“. Već poslovično žrtve podnose prijave, policija kao štiti, vlast ćuti. Ovoga puta, međutim, Ministarstvo za kulturu i informisanje i ministar lično, krenuli su u obračun saopštenjima, i to sa umetnicima. Tumačeći dešavanja u Staroj kapetaniji, Ministarstvo osuđuje upad huligana, ali smatra i da su izloženi crteži skaredni, nemoralni, da su patologija i devijacija svesti i podzemlje ljudskog duha. Glumac Ivan Jevtović za „Novu ekonomiju“ kaže da „ima osećaj da je reč o fašizmu“. On je Odeljenju za visokotehnološki kriminal prijavio pretnje koje dobija sa raznih profila, što traje sedmicama unazad, od premijere predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, u kojoj igra.

„Pozorište je kao učiteljica života i predstave poput ’Vox Dei – Građanska neposlušnost’ i ’Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo’ su zapravo građansko predavanje“, rekao je. Ipak, izgleda da u Srbiji nema učenika koji bi usvojili bar deo znanja koje pozorište može da prenese.  Jevtović napominje da je bio „iznenađen silinom pretnji i negativnih reakcija“ posle premijere „Srebrenice“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju, koje su počele, kako kaže, oglašavanjem na Tviteru Ratka Dmitrovića iz SPAS-a, novog ministra u Vladi Srbije.

„On nas sve vrlo pogrdnim rečnikom proziva i naziva izdajicama i od tog trenutka, a to je bilo krajem septembra, do danas traje lavina najstrašnijih pretnji, uglavnom sa lažnih profila. To su pretnje smrću, pominjanje adresa, familija, svih rasnih i nacionalnih problematika, seksualnih  aluzija, šovinističkih obraćanja.“

Da li je to prijavljeno policiji?

Sve smo to prijavili Odeljenju za visokotehnološki kriminal, ja sam išao u policiju u Starom gradu i inspektori sa kojima sam razgovarao su vrlo uviđavni, pa ispada da policija čuva nas izdajnike.

Izgleda da baš i ne čuva imajući u vidu ceo niz nasilnih incidenata koji se dešavaju ovog meseca i skoro svi su povezani sa kulturnim manifestacijama predstavama, izložbama?

U kojoj zemlji postoji policija koja čuva umetnike? Ali mislim da je ovo ovde sada posledica policijskog sata, vanrednog stanja i činjenice da je sve u jednom trenutku zamrlo i da je stalo. Imali smo zaključane gradove i pozorišta, galerije, bioskope, sve je bilo zamrznuto, što je pogodovalo ovoj našoj diktaturi. I posle te potpune kontrole  i atmosfere harmonične i idilične po vlast, pojavljuju se ponovo neki đavoli koji prave nekakve predstave i izložbe koje uznemiravaju duhove. To je trebalo britko saseći i pokazati kako oni imaju svoje jurišnike koje su poslali na nas da nas primire i pacifikuju.

Kako objašnjavate taj kontinuirani niz nasilnih akcija, koji ne prestaje?

Pa to je diktatura, u fašističkom obliku. A kao ulje na vatru dolazi saopštenje Ministarstva kulture, koje je potpisala moja koleginica Ivana Dedić  sa kojom sam nekada radio u pozorištu „Boško Buha“, odakle je  prešla u Sekretarijat grada, pa onda u Ministarstvo. Nisam verovao dok sam čitao to saopštenje u kome izjednačava nasilne upade na izložbu u Staroj kapetaniji u Zemunu sa umetničkim crtežima. Najgore je što oni nisu ni svesni da je to što rade fašizam, ali paralelno sa tim štite i sopstvene lukrativne interese. Ranije su ministarstva bila i ovakva i onakva, ali nikada nisu štitila nasilnike, makar ne javno, davali su neke fejk podrške nama umetnicima, ali ovo je zaista zastrašujući iskorak.

Imate li ličnu nelagodu ili strah zbog  napada i pretnji kojima ste izloženi?

Nemam nelagodu, mene samo to još više loži da nastavim dalje. Istini za volju, ponekad se zamislim, kada mi ćerka kaže „tata iskuliraj malo, sačekaj, strpi se“. Međutim, mislim da je veoma važno da otvaramo određene teme kao što mi ovom predstavom o Srebrenici zapravo otvaramo temu uloge intelektualaca u ovim našim nesrećama. Kako je reditelj Zlatko Paković rekao, odgovarali su vojnici, generali, čak i neki političari, ali nijedan intelektualac koji je učestvovao u kreiranju te ideološke nacionalističke platforme, nije odgovarao. Uostalom, šta radi veliki deo naše  elite danas? Ko je kulturna ekipa danas? Zašto se ne javljaju naši mislioci danas, zašto ih nema da brane umetnike od nasilnika?

Kako objašnjavate to da se, od predstave „Sveti Sava“ do danas, deo javnosti uznemiri oko identičnih tema i na identičan način, uprkos tome što je kultura u zapećku i deluje da nema nikakav uticaj?

Nismo rešili nijedan problem i vrtimo se u krugu istih pitanja. I ako je neko pomislio da će vreme da reši neke stvari i da ih ispegla, vara se. Sve će se ponavljati ukrug sve dok se ne suočimo sa najtežim temama i zločinima i sve dok ne budemo našu zemlju uredili i učinili je normalnom i funkcionalnom.

Vaša je teza da pozorište ima veliku moć. Kako objašnjavate onda da nijedna lekcija iz pozorišta, svih ovih godina, nije imala efekta u smislu edukacije, jer i dalje su u javnosti iste dileme o zločincima, žrtvama, genocidu u Srebrenici… 

Jeste  uticalo pozorište na neke stvari. Moji studenti koji imaju 19 godina bili su na primer da gledaju generalnu probu „Srebrenice“. Onda sam im pričao kako sam pročitao, pre nego što smo počeli rad na predstavi, knjigu „Beara“ odličnog novinara Ivana Džidića, koju nam je Zlatko Paković preporučio. Vrlo je važno i razgovarati sa mladima i otvoriti razne aspekte problema. Voleo bih da živim u zemlji u kojoj bi Ministarstvo kulture predložilo, na primer, da se predstava poput „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ strimuje u isto vreme za sve škole i da to bude nekakav čas istorije i da deca posle predstave razgovaraju sa svojim nastavnicima o tome šta se dešavalo ili da se razgovara sa glumcima i autorima. Ali to ovde nije dopušteno i izvodljivo jer niko ne želi da odgovara na pitanja koja se odavno postavljaju. 

Upravo suprotno. Ministar je praktično izrazio razumevanje za huligane i desničare.

Nama stvarno, stvarno treba jedan veliki dobar lustracioni period u kome ćemo sve ove teme da raščistimo, rašrafimo i da kažemo – stop! Pa u Srebrenici su bile 8.372 žrtve. Bez obzira na to šta je rekao ovaj ili onaj elitni intelektualac, koji ima neke nagrade i priznanja i status koji čuva decenijama. Žrtve su činjenica, prema tome daj da sa tim suočimo generacije. Na primer, kada bi se jasno reklo da Mladić nije bio heroj već je na kraju završio kao zločinac ili da Arkan nije heroj već kriminalac, stvari bi se pomerile.

Mladići koji su upali na izložbu crteža u Zemunu su godina vaših studenata, oni sigurno misle da su i Arkan i Mladić heroji?

Tako je. I za taj upad su sigurno dobili neki novac i neko ih je instruisao.  Zamisli kako bi super bilo da ovu predstavu o Srebrenici igramo severu Zvezdinog stadiona. Ja sam nabavio kontakte nekih ljudi i pozvaću ih, ali znam da nema šanse. Mislim da bi to bilo odlično da se pred takvom publikom igra predstava sa ovakvom temom.

Ko bi to preživeo, pitanje je. Ali ono što me muči je sledeće: da li mislite da su netrpeljivost i mržnja koja postoji u društvu nešto što je bilo, pa prošlo i sada je ponovo tokom ove vlasti aktuelizovano, ili to nikada nije ni nestajalo? 

Mi vučemo to odavno. I pre predstave „Sveti Sava“ su bili incidenti sa pozorištem i sa performansima, sa filmovima. Zabranjivane su stvari. Mi sistemski, koliko mi je poznato, nikad nismo to rešili. Nikada nismo otvorili dijalog o problemima. Naravno, sve se pogoršalo 2012. Godine, kada je SNS osvojio vlast. Bez obzira na političke frakcije i političare koji imaju svoj interes, sve to povezujem i sa finansijskim interesima, sa ortaklucima, povezujem i sa našim poznanicima iz devedesetih godina, koji su postali vlasnici firmi i pretrčali na ko zna koju stranu. 

Pitam se da li je moguće da se dogodi da, na primer, premijer naše zemlje ili predsednik ili ministar dođe da poseti umetnike koji su ugroženi i na taj način ih praktično zaštiti i pošalje jasnu poruku huliganima i nasilnicima? 

Sto posto!!! Pa ovde niko od njih ne ide u pozorište. Ne pamtim da sam ikada ikoga video u pozorištu. Samo sam slušao od svih njih da ih to apsolutno ne interesuje, da ih više interesuje sport. To govori o njihovom nivou i da su od škole voleli samo veliki odmor. To mi govori da su bitange koje su iz interesa tu gde jesu i da su uspeli pomoću nekih drugih veština da stignu do tih mesta. Istini za volju, premijerka je bila na jednoj premijeri predstave koja je rađena po tekstu Biljane Srbljanović i to 5. oktobra prošle godine, da nam udari packu.

U kojoj meri nasilje prema umetnicima zapravo ima za cilj ograničavanje umetničkih sloboda, kao što je i sloboda medija i izražavanja već skučena? 

Da, da potpuno. Zato sam pomenuo korona period, policijski čas. Pa tako se nešto nije dešavalo ni devedesetih. Sećam se, usred one diktature, prethodne, pozorišta su bila utočišta. Bili smo bijeni i tučeni na ulicama, a onda smo uveče u pozorištu punili baterije kroz neke predstave.

Vida Ognjenović je 9. marta 1991, kao direktorka Narodnog pozorišta, pustila demonstrante u pozorište kako bi ih spasla od suzavca, a lideri opozicije su se sa terase pozorišta obraćali građanima.

Tako je. Pa za vreme bombardovanja, kao rezerva sam dolazio iz Stare Pazove, gde sam na topu branio Beograd, i iz uniforme se presvlačio u kostim za „Romeo i Juliju“ i „Crvenkapu“, i igrao predstave. Čak se i tada stalno po pozorištima dešavalo nešto kreativno, a sada imam bojazan da će ova vlast taj pozorišni i uopšte kulturni vagon jednostavno da otkači. Mi imamo najnenormalniji budžet za kulturu u Evropi, a većina tog minimalnog novca, koji se odvaja, ode u Narodno pozorište. Nemoguće je jednostavno bilo šta raditi. Ova ekipa je spremna ne da otkači vagon nego da ukine kulturu. Ja mislim da oni ne bi imali ništa protiv da mi budemo nešto poput „kalifata“, da bude samo njih i nikog više, da budu samo njihovi mediji, njihov dramski program. Sramota me je nekih dramskih pisaca i glumaca, koji verovatno iz sopstvenih interesa pristaju na tu njihovu priču i ubeđuju druge da tako mora da bude. I još pričaju o nekakvoj tranziciji od ovoga što imamo u neku tržišnu kulturu u kojoj će biti tržišne utakmice, koja je nemoguća. Zato smo mi baš bedna ekipa.

Rekli ste u jednom trenutku, u onoj diktaturi je nešto postojalo. Zapravo i vlast devedesetih i ovu vidite kao diktaturu. U čemu je razlika između ta dva perioda? 

Ova diktatura je gora. Ona je izgledala kao da je poslednja i da ćemo je nekad prekinuti i da će onda biti bolje. Sećam se kako sam sa mojom Sanjom, sa kojom sam se venčao 2000, pričao kako će tranzicija da traje par godina i kako nema šanse da više živimo kao devedesetih. Međutim, sada se sve izvitoperilo, ne samo zbog politike, već i zbog biznis interesa, koji se prepliću sa političkim i koji nas guše, dave i pritiskaju. Imam utisak da, pošto se ne uklapamo, ekipa na vlasti bukvalno želi da nas otera. Ali nećemo se dati, borićemo se i pobedićemo ih.