Nož, žica, Podgorica

Piše: Svetislav Basara, NIN

Računica je u suštini jednostavna, iako će u krajnjem ishodištu biti paprena. Navodna mržnja i zaverenost sveta protiv Srba, Srbije i pravoslavlja je snažan faktor homogenizacija u samoizolaciji, permanentnom ratu protiv realnosti i otporu svakom napretku. Ta nit krivuda kroz istoriju novije Srbije kao metastaza socijalnog kancera koji razara društveno tkivo.

Ima tema koje su s vremenom postale degutantne, a koje kolumnisti povremeno ne mogu zaobići. Jedna od tih tema – ima ih još poprilično, i o njime će verovatno bito reči – jeste genocid u Srebrenici, kao i rasprave o tome da li ga je uopšte bilo ili se u Srebrenici dogodio samo „stravičan“ zločin.

U vreme kad je reč genocid puštena u opticaj, tamo negde 1948, nije izgledalo da će u potonjoj istoriji dovoditi do teških nesporazuma. Naprotiv. Činila se kao tačna i jezgrovita definicija „namere da se zatre jedan narod“. Kao i uvek posle velikih ratova, u to se doba naivno verovalo da ratova više neće biti, a ako ih i bude, da više neće biti genocida.

Znamo, međutim, da je put u pakao popločan dobrim namerama, pogotovo u vremenima vavilonske terminološke zbrke. Sledstveno je i dobra namera tvorca termina genocid proizvela mnoge nesporazume. Ponajpre – kako ustanoviti „nameru“? U slučaju nacističke Nemačke to nije bio nikakav problem – istrebljenje Jevreja je bio dokumentovan državni projekat. Drugi nesporazum je kako odrediti granicu između genocida i „masovnog“ zločina?

Kompletnu kolumnu potražite na sajtu nedeljnika NIN.