Jasna Đuričić: Rat je muška stvar

28. Mart 2021.
Nakon gledanja filma Jasmile Žbanić većina običnih ljubitelja filma i onih koji se profesionalno bave "pokretnim slikama" zaključila je da nikog drugog ne mogu zamisliti u ulozi Aide
381px-Jasna_Đuričić,_glumica

Foto: SNP Promo/Creative Commons 3.0

Nakon gledanja filma Jasmile Žbanić većina običnih ljubitelja filma i onih koji se profesionalno bave “pokretnim slikama” zaključila je da nikog drugog ne mogu zamisliti u ulozi Aide

Osetite tu tenziju, taj pritisak pod kojim je žena u poziciji spašavanja svoje porodice usred užasa rata u svakom njenom izrazu lica, pokretu. I shvatite da „ne postoji prostor da bilo koga drugog možete da zamislite u toj ulozi“. I ono što je najvažnije, razumete. Saosećate.

Dotakne vas i samo pomislite da je sjajno što je film rediteljke Jasmile Žbanić, između ostalog, već nagrađen na 11. Filmskom festivalu u Luksemburgu sa dve nagrade, onom glavnom i nagradom kritičara. Da je nominovan za dve BAFTA nagrade, da je nominovan i za Oskara za najbolji međunarodni film, da je uvršten u glavni program Venecijanskog filmskog festivala… Da filmska publika u svetu ima priliku da vidi jedno vrhunsko filmsko ostvarenje o užasu rata i da razume koliko je rat muška stvar. A umetnička dela vam, ovim filmom se to potvrdilo po ko zna koji put, mnogo bolje od svih istorijskih činjenica i statističkih podataka, govore o tome šta se zaista desilo iz vizure onoga ko je to na svojoj koži osetio. To su te priče o ljudima koji ne stvaraju istoriju već zbog iste te istorije trpe. Nema boljeg načina slanja poruke da su mir i razumevanje najvažniji.

Stotinu je, dakle, razloga za razgovor sa Jasnom Đuričić.

* Da li se sećate kada ste u životu poželeli da se bavite glumom?

– U mom slučaju je to ona klasična, ordinarna priča… Ne mogu da kažem da sam sa pet godina znala šta je gluma i da želim time da se bavim ali, od tih ranih dana osećala sam neki unutarnji impuls da ja nešto stalno moram da predstavljam, da moram da se igram, da sam neko drugi, da neprestano pevam i plešem, dosađujem ukućanima. Kad sam bila mala, bilo je malo TV programa, u početku samo jedan. Sećam se koliko je to za mene bila radost kad krene emisija sa Gagom i Milenom Obraz uz obraz, ili Sedmorica mladih. Onda ja stanem pored televizora i paralelno sa njima igram i pevam. Bilo je i onih igara u dvorištu kad smo pravili pozorište sa sve zavesama i sa vađenjem stare odeće iz garaže u koju sam se stalno presvlačila. U tom momentu ne znaš da je to ono pravo. Mnogo kasnije sam osetila da je upravo to ono čime želim da se bavim ali, potrebu za tim nekim pretvaranjem i to osećanje da ti tvoja sopstvena koža nije dovoljna, to sam vrlo rano ispoljavala.

* Mnogi su „zanemeli“ gledajući vas u ulozi Aide, nedavno vas je filmski kritičar Milan Vlajčić uporedio sa Meril Strip u filmu „Sofijin izbor“. Sećate li se pred čijom glumom ste vi ostali zatečeni?

– Bilo je toga puno puta… uopšte ne mogu sada da se setim nekog određenog, ali zaista mogu da kažem da sam i ja mnogo puta zanemela pred nečijom kreacijom. Mislim na film, mada je bilo takvih trenutaka i u pozorištu. To su ti neki trenuci kad zaboraviš da je u pitanju umetnost, fikcija… kad to postaje jedino moguće, toliko snažno da je ravno životu. Kad kažemo: Ovo ne može drugačije da se uradi, samo ovako, ili kada kažemo: Ovo je samo taj glumac mogao da uradi, ili ta glumica. Kad ne postoji prostor da bilo koga drugog možete da zamislite u toj određenoj ulozi.

* Vaš profesor glume Branko Pleša vas je učio da je dovoljan samo jedan čovek u publici, jedan jedini čovek i da je dovoljno samo za njega igrati, za jednog koji će razumeti, onog jednog kojeg dotičemo pričom… Važi li to i za pozorište i za film? Glumite li vi za tog jednog koji je u mraku bioskopske sale ili, u sadašnjoj situaciji, u samoći svog doma?

– Da, to je to. Sve što radimo, radimo za čoveka. Isključivo upućeno čoveku, nekom preko puta tebe. Pleša je, kao pedagog, pod tim podrazumevao količinu truda koja je svaki put potrebna da se uloži. Jer, mi zbilja nikad ne znamo ko sedi u publici, ili u bioskopskoj sali, ili ispred kompjutera. Trebalo bi da uračunavaš da će neko shvatiti, da će neko videti, da će mu pomoći, da će neko postaviti pitanje ili će se zabaviti, svejedno je. Da će neko biti dodirnut, da će izazvati nešto pozitivno makar u jednom tom gledaocu. Zapravo, to je veoma mnogo. Sećam se, dok smo bili studenti mi smo tada mislili – pa šta mi je to sad da glumim za jednog… a u stvari, to je zaista mnogo. Tako nas je učio i to se prenelo na nas, na njegove učenike. Danas se i ja, kao pedagog, apsolutno vodim time.

Mislim da se danas u pozorištu premalo razmišlja o gledaocu na pravi način, kao sastavnom delu naše umetnosti. Pozorišna predstava samo sa gledaocem dobija svoj puni oblik. U toj interakciji između gledaoca i glumca, u tom međuprostoru se stvara ta magija.

* Da li je moguće onlajn stvoriti tu magiju pozorišta?

– Znate kako, već sam pogledala u poslednje vreme neke predstave onlajn. Na primer, videla sam predstavu Bobe Jelčića, reditelja iz Hrvatske. Pre par godina je uradio u JDP onu fantastičnu predstavu Zašto je poludeo gospodin R. Dakle, on je sada napravio za zoom aplikaciju Čehovljev Višnjik. Njegov eksperiment zove se Višnjik u višnjiku i to sam odgledala. Bilo je strašno uzbudljivo jer je Jelčić to režirao baš za tu aplikaciju. Preporučila bih svima da pogledaju to jer je u pitanju zaista jedan veoma uspešan pokušaj da se prevaziđe ova trenutna situacija. I sama sam uradila Porodične priče onlajn sa studentima. I čak i tako, posredstvom interneta, stvari prelaze rampu i dolaze do nas gledalaca. S druge strane, zaista mislim da je sve to dobro samo za ovaj period premošćavanja do neke normalne situacije kako bismo mi glumci ostali u treningu a publika da ne zaboravi na pozorište. Svi jedva čekamo živi kontakt.

* Svojevremeno ste, kao prvakinja Srpskog narodnog pozorišta, napustili tu instituciju i poslali slobodna umetnica. Koliko je važno za umetnika da bude slobodan, da može svu slobodu iz svog habitusa da oslobodi?

– Čitav moj profesionalni put dosad je prošao u tome što sam u toj nekakvoj borbi, pre svega za ne dozvoliti da te stavljaju u fioku. Profesionalno, ali isto tako i privatno, nekako sam se uvek trudila da samoj sebi omogućavam taj prostor. Prostor slobode biranja, čime ću se baviti, nedozvoljavanje stavljanja sebe samo u jedan žanr. To je kontradiktorno u odnosu na prirodu posla glumca gde si ti biran. Glumce uvek bira neko drugi. S druge strane, ipak je moguće slediti taj kurs. Zato što smatram da ljudsko biće u sebi sadrži sve. A glumačko biće još više i po tome da svi mi unutar sebe posedujemo sve i svakoga i ako krećemo od toga da smo svi povezani, da smo svi rođaci, onda to znači da ja mogu sve. Da mogu sve da igram i da me ne svrstavaju u glumicu koja je sposobna samo za tragične dramske uloge, već znam da isto tako mogu da igram i komediju. Možda se sa strane čini da je to neka mala sloboda ali, verujte, velika je. To je ono što sebi možeš da dopustiš, da imaš pravo na izbor. Kad poziv usledi, da imaš slobodu da biraš, da se odazoveš ili ne.

* Odazvali ste se da odigrate glavnu ulogu Aide u filmu „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić. Ako je „sve u nama“, koliko je Aide bilo u vama, koliko je bilo izazovno upustiti se u pronicanje jednog tako zahtevnog lika, s obzirom na stravične okolnosti koje su se dešavale srebreničkim majkama?

– Naravno da je ovo film o Srebrenici i gubicima koji su nastali usled tog užasa ali, imam snažno osećanje da, bez obzira što je i moj fokus bio na srebreničkim majkama, žena na Balkanu, žena majka, nosi u sebi sada već genetski zapis tih strašnih gubitaka tokom ratova. Naravno da sam ja, spremajući se za ulogu, sve pročitala i pogledala. Ali, bez obzira na to, nekada je teško kad vi to sve nemate u ličnom iskustvu. Onda se pitate kako, ali ja nisam imala problem sa tim. Jednostavno sam znala da ja to znam. Ne umem to sebi da objasnim, to kako znam, osim tim genetskim nasleđem koji nažalost imaju skoro sve žene na Balkanu i koji je zapisan negde u nama. Dakle, srebreničke majke, sve majke sa prostora Jugoslavije u poslednjim ratovima, i sve majke u vremenima dalje iz naše prošlosti tokom svih ratova, i ne znam koliko kolena u nazad tog ženskog stradanja, ženske žrtve, majčinskih bolova i tuga… Žene i deca tokom ratova, sve to što se njima dešava, kao da odlazi u drugi plan. O tome se ili ne govori ili se govori u manjoj meri. I to nije samo kod nas već i u čitavom svetu. Kao da je to manje bitno, to koliko je žena silovano, koliko dece ubijeno i to samo zato što je ovo još uvek muški svet. Rat je muška stvar.

* Film potpuno „uvuče“ od prvih scena i zaista je sve vreme prisutna tenzija. U njemu nema, kao u prosečnom ostvarenju, dve ili tri scene koje se posebno izdvajaju svojom dramatikom: scena identifikacije leševa u hali, scena samog izbora, scene u kojima dojučerašnje kolege odbijaju da pomognu… Ovde ih zaista ima mnogo više. Da li vam je neka od njih bila posebno teška?

– Vi ste, čini mi se, pobrojali ključne scene. Ne znaš šta je gore, da li ta surova birokratija UN u takvom trenutku, ili sam rastanak sa familijom i naročito scena identifikacije. Mogu vam reći da je meni i ona scena kad se Aida vraća u njihov stan nakon deset godina, to je bilo na neki način veoma teško za mene. Ipak, na kraju, sama scena identifikacije je najsnažnije emotivno delovala na mene.

S druge strane, bilo je vrlo teško držati sve to u sebi a ne pokazati. Ta neka konstanta te tenzije, tog emotivnog naboja koji je u tebi, a fizički je takva situacija da Aida nema priliku da stane, da predahne, da se isplače. U takvim situacijama to je luksuz. U tim momentima ljudi ne mogu sebi da dozvole bilo kakve predahe i da sagledaju šta im se sve dešava. U tim situacijama si sav zategnut i ušiljen, potpuno koncentrisan na situaciju, mozak ti radi 300 na sat, i samo rešavaš to što treba da se reši. A to što treba da se reši je da spaseš svoju familiju. To je početak svake priče za svaku majku koja je bačena u tako nehumane, nenormalne situacije. Najzahtevnije je bilo držati upravo tu energiju jer, snimali smo 40 dana i to je bilo nešto što je bilo teško.

* Kao i neka druga umetnička dela koja su se pojavila nakon 1995, na primer, zbirka poezije Mileta Stojića Himna poraženih ili evo, najnovija knjiga Darka Cvijetića Što na podu spavaš, naravno i Meksiko Vladimira Arsenijevića… i ovaj film šalje snažnu poruku da je prepoznavanje drugosti i suživot jedino normalno stanje. Poslednja scena u filmu direktno šalje upravo tu poruku?

– Možda je procentualno manje ljudi koji konzumiraju ovakve sadržaje, čitaju knjige i gledaju filmove i koji vide snagu umetnosti i snagu kulture ali, možemo se opet vratiti na onog jednog gledaoca i koliko je to veliko. Da samo jedan razume. Drago mi je da ste pomenuli Darka Cvijetića. Upravo sam juče kupila njegov prethodni roman Šindlerov lift i to zato što sam nedavno, pre samo nedelju dana, pročitala upravo ovu novu njegovu novu knjigu. Eto, pitali ste me na početku razgovora, kad sam zanemela, ostala zatečena pred nekim umetničkim delom. Upravo, eto, čitajući Što na podu spavaš. Ima na početku knjige deo kad kapetan Topić ima monolog o situaciji u opkoljenoj kasarni JNA u Sarajevu… Dakle, početak opsade Sarajeva i šta se sve dešavalo iz vizure jednog kapetana JNA. Znači, ne postoji nijedan istorijski dokument koji može tako verno da meni ispriča priču šta se tamo zaista dešavalo. To je snaga umetnosti. Nisu mi potrebne činjenice, nisu mi potrebni statistički podaci i istorijska fakta, Cvijetić je meni u tom kratkom iskazu tog kapetana objasnio čitavu situaciju, kad ti možeš da zamisliš kako su se ljudi osećali i šta se tamo zapravo događalo. To je ta moć umetnosti. Nije dovoljno da mi konzumiramo sadržaje informacija samo na mentalnom nivou, ono što se danas u čitavom svetu zapostavlja, to je emotivna inteligencija. Forsira se na svim nivoima ono mentalno u nama, a gde su osećanja? Gde je ono da naše biće prima informacije na emotivnom nivou. Čovek prima informaciju svim svojim čulima. Taj iracionalni način je daleko dragoceniji i brže stiže do čoveka nego onaj racionalni, čisto informativni.

To je moć umetnosti, a sad stalno pokušavaju da nam ukinu to iracionalno, u smislu one lude u nama, ludizma, naše zaigranosti, naših osećanja. Pokušavaju time da nam ukinu onu slobodu u nama. A ona je najvažnija.

Predstava koja je podelila javnost

Možda tu predstavu Bitef teatra u ovim uslovima kad se sve malo-malo pa otkazuje, igramo i najredovnije od svih. To je predstava koju bih i ja išla jako rado da gledam. Intrigantno je to. Odmah me je zainteresovala, čim me je Vlada Aleksić pozvao imala sam osećaj da je to na veoma zanimljiv način obrađen fenomen. Intrigantno je to sve iz više aspekata. Obožavam tu poziciju… odmah je unapred ta predstava podelila javnost. Odmah su se pojavili oni što sve unapred znaju pa su rekli: Šta će jedna pevačica u pozorištu? To su ti dušebrižnici koji stalno dežuraju da neko ne bi skrenuo sa puta… A to je sve meni užasno zanimljivo i provokativno jer je pet mladih naših pisaca obradilo taj fenomen Lepe Brene i tako iskoristili priliku da ispričaju priču o tome šta smo živeli i šta sada živimo i, eventualno, kuda nas sve to vodi. To je jedan jako zanimljiv materijal sa kojim smo se mi bavili. Publika hrli da gleda tu predstavu.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share