Nema iskrene ljubavi između muškarca i žene ako su nejednaki

Piše: Marjana M. Stevanović

Kao što kaže Ema Goldman, nema iskrenog prijateljstva između nejednakih, i moja je teza da ne može biti ni iskrene ljubavi između muškarca i žene ako su nejednaki – kaže za Danas Minja Marđonović, autorka romana „Jefimija, žena koja čeka“, koji bismo kao ljubavni, putopisni i politički roman svrstali u feminističku beletristiku, samo radikalniju.

Prvenac Minje Marđonović, koju znamo kao Stoglavu Aždaju, pesnikinju, feminističku aktivistkinju, teoretičarku, govori pre svega o ljubavi, prijateljstvu i univerzalnoj potrebi za povezivanjem.

Glavna junakinja je mlada, buntovna i strastvena Jefimija kojoj se na putovanju na egzotično ostrvo Bali dešava život.

Susreti sa različitim muškarcima u sredini sasvim drugačije kulture i tradicije navode Jefimiju na propitivanje sopstvenih granica slobode, svojih sumnji i sujete, i ličnog odnosa prema drugima.

Stavljajući svoju junakinju u naizgled obične situacije i puštajući je da ih sama proživljava, misli i deluje, autorka škakljivo otvara pitanja seksualnih sloboda, promiskuiteta, odnosa prema telu, braka, laži, preljube.

– Koncept promiskuitetnosti je vezan isključivo za žene i ja ga ovde dekonstruišem. Obrazlažem seksualne slobode, na koji način mi imamo pristup svom telu, svojoj seksualnosti. Jefimija je pre svega subjekt, ona učestvuje, ona bira, ona vodi ljubav, ona se kreše, ona oće ovo, neće ono, sve preispituje… Ona je slobodna pre svega – objašnjava Minja. Tragajući za umno-telesnim zadovoljstvima, njena Jefimija čeka da joj se desi ljubav „bez ograničenja i vremenskih okvira“, onako data i slučajna, „bez ikakvih skrivenih poruka i dosadnih tišina“. I svaki od njenih ljubavnika (Muhamed, Raid, Džeki, Frančesko… ima ih mnogo u toj knjizi) donosi Jefimiji novo iskustvo i neku drugu poruku. Kroz ljubavne i erotske doživljaje svoje junakinje, autorka osvetljava i odnos ovdašnjih žena prema seksu i svom telu.

– To je neslobodan pristup telu i seksu, skučen, stegnut, nedozvoljen, vrlo konvencionalan, diktiran po muškim pravilima, ona se daje, on uzima, stalno on nešto uzima. Jefimija je žena koja uzima, ona čeka ljubav, ali i uzima, ne sedi, nego učestvuje. Htela sam da razbijem taj pristup seksu i da otvoreno pišem o tome, jer smatram da je važno na koji način žene govore i pišu o seksu, to je ta prva baza seksualnih sloboda – kaže Minja Marđonović. Zato je njena Jefimija žena koja se „doživotno oslobađala svih stega nekakvog izmišljenog morala i nametnute pozicije u kojoj je žena meso, a muškarac ljudožder“. Ona veruje u to da je njeno telo „čista slobodna strast koja ima apsolutno pravo da uživa u svim zadovoljstvima koja joj se pružaju“.

U romanu je sve vreme prisutna i anarhofeministkinja Ema Goldman, Jefimijina zamišljena prijateljica čijim tezama zapravo brani svoje.

– Ema Goldman je integralni deo romana, ideja vodilja, jer mene najviše zanima anarhofeminizam, koji je najdublji, najutopističkiji, u smislu preispitivanja patrijarhata, institucije braka; ne možeš biti feministkinja a ulaziti u brak… I dalje nažalost imate imperativ društva da treba da se udate i imate decu, a ja se protiv toga borim agresivno, mada su te konstatacije zapravo mnogo agresivnije – kaže naša sagovornica, Stoglava Aždaja, radikalna feministkinja. Ona dodaje da knjiga nije namenjena feministkinjama, već „random ženama“ kojima je feminizam ružna reč.

Izrazit kontrast Jefimijinoj otvorenosti i slobodi predstavlja konzervativna sredina indonežanskog ostrva, gde je Stoglava i boravila dok je pisala svoj roman. Do izražaja dolazi i feminizam u zemljama trećeg sveta, gde je abortus zabranjen a razvod nezamisliv, naspram feminizmu belih žena. Jefimija ostaje trudna na kraju, ali će se vratiti u Srbiji, gde će moći samostalno da odluči kako će nastaviti svoj život.

– Okosnica ovog sloja je klasa, rasa, rod. Bali je prelepo mesto, egzotične prirode, božji dar, ali je tradicija jako teška za žene. Tamo ginekolog može dobiti doživotnu kaznu ako izvrši abortus. Žene koje se razvedu budu proterane. Postoji i organizacija za zaštitu razvedenih žena, jer one nemaju ništa, ne viđaju decu, nemaju nasledstvo niti imovinu. Najstrašniji mi je autorasizam, kod njih čak postoje sredstva za izbeljivanje kože jer žele da im koža bude što belja. Onda ja dosta pišem i o belim ljudima snobovima koji dolaze na Istok i mantrišu – priča Minja Marđonović. Njena Jefimija se vratila u Srbiju, trudna je i mi ne znamo šta će biti s njom. Saznaćemo, kako najavljuje autorka, u drugom delu.

Roman o Jefimiji je samizdat

Minja Marđonović (100glava Aždaja) završila je politikologiju na FPN, a potom i rodne studije kritikom institucije braka iz perspektive slobodne ljubavi. Bavi se feminističkom teorijom i društveno angažovanim pisanjem. Želi da živi od pisanja i pokušava da se izbori sa izdavačkim kućama čiji su vlasnici većinom muškarci. Svoj prvi roman o Jefimiji objavila je sama.

Feministkinje moraju da izađu iz komfor-zone

Na pitanje kako vidi feminističku scenu u Srbiji, Minja Marđonović  naglašava da feministkinje moraju da osvajaju nove prostore u javnom životu. „Feministkinje moraju da uđu malo u pop kulturu, u mainstream, da promene način na koji komuniciraju, da shvate da nema politike bez harizme, da te elitističke i akademske, teoretske govore niko ne sluša. Ima nas deset koje aplaudiramo jedne drugima, ušuškane u toj komfor-zoni, jer imamo strah da osvajamo nove prostore. One moraju javno da govore o feminizmu, da jasno kažu ‘ja sam feministkinja’ ne samo u Danasu ili na N1, nego i na RTS-u, Pinku i na svakom javnom mestu.“