„I dalje tražim kosti svoga oca“: Kćerka žrtve ratnog zločina povodom 31 godine od pada Vukovara

Piše: Snežana Čongradin

Mijo Radić je bio hrvatske nacionalnosti, a “prijatelji” i komšije koji su ga odveli u nepoznatom pravcu, bili su srpske. Majka Ive Radić je bila srpske nacionalnosti, takođe, pa, kako za Danas priča njihova kćerka, kada je počelo razaranje Vukovara, nisu bili poželjni da izbegnu u Split, jer je poziv njegove porodice izostao zbog toga što joj je majka bila Srpkinja.

Zbog toga su izbegli u Srbiju.

Ivin otac, o čijoj smrti i načinu na koji je stradao u vreme kada su osnivani logori i kada su počinjeni brutalni ratni zločini, ni dan danas ne zna ništa, bio je u vreme tog vihora smrti i pakla, u kolicim, zbog distrofije mišića. Zapravo, vezan za kolica još od šesnaeste godine. Tako, u kolicima, su ga i odveli u smrt. I, to komšije sa čijom decom je njegova kćerka, sagovornica Danasa, Iva Radić, odrasla, igrala se i delila iskustva najranijeg detinjstva.

Ona, kako tvrdi za Danas, zna tačno ko je odgovoran za smrt njenog oca. Ti ljudi danas žive slobodno u Srbiji i odbijaju da joj bar kažu, gde su posmrtni ostaci njenog oca.

Kucala im je na vrata. Ostala je bez odgovora i pod udarom osionosti rodtelja dece sa kojima je odrasla u Vukovaru. A, ekipa Insajdera je ceo taj slučaj i snimila kamerom, pre par godina…

U odgovoru na pitanje šta se promenilo u odnosu na period od pre par godina, s obzirom na to da se obraćala i Tužilaštvu za ratne zločine, a saznajući da je jedan od osumnjičenih pod optužbom i za silovanje pred nadležnim organima u Hrvatskoj, Iva Radić kaže za Danas da je pisala predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, nakon čega je dobila poziv od Veljka Odalovića, predsednika Komisije za nestala lica.

– Prošle godine, 8. novembra, bilo je trideset godina od nestanka mog oca. Tada sam napisala pismo predsedniku Srbije, gde sam prestavila celu situaciju i zamolila ga da se i kao otac i supružnik, angažuje svojim autoritetom da pomogne da se krivci za nestanak mog oca privedu pravdi i da se pronađu njegovi posmrtni ostaci. Što on i jeste učinio. Javio mi se odmah potom Veljko Odalović, nakon čega sam, po ne znam koji put, otišla u Tužilaštvo za ratne zločine gde sam insistirala na pokretanju slučaja, koji je prosleđen iz Hrvatske, za slučaj silovanja, protiv Jovana Radana, koji je pred mojim očima odveo mog oca. Ja sam živi svedok, majka mi je, nažalost, u međuvremenu preminula, a da nije dočekala pravdu za mog oca – priča nam Iva Radić.

Nakon urgencije predsednika, u Tužilaštvu za ratne zločine su našli odjednom taj predmet hrvatskog pravosuđa za slučaj silovanja za koji se tereti Jovan Radan.

– Rečeno mi je da ne mogu da tužim Jovana Radana zato što nisam svedok očeve likvidacije nego samo njegovog odvođenja. Zato sam tražila vezane slučajeve protiv njega, da bi mogla da se podigne optužnica koja neće biti lako oboriva. Tužilaštvo u Srbiji je pokazalo jaku volju da se Radan uhapsi nakon izjave oštećene za slučaj silovanja. On danas živi u Novom Sadu. Sa ekipom Insajdera bila sam na njegovim vratima, molila ga da kaže šta se desilo sa mojim ocem, kome ga je predao, gde su mu kosti… Međutim, on je sve negirao, i, baš se videlo da ga ništa to nije pogodilo – kaže Iva Radić.

Dakle, napominje ona, srpsko tužilaštvo je bilo odmah spremno da nešto uradi, ali, po zakonu, neophodno je da žrtva silovanja ponovi svoj iskaz pred srpskim vlastima.

– Odmah sam je kontaktirala ali ona nije bila spremna da dođe ovamo niti da putem video linka ponovi svoj iskaz… Ona danas živi u Vukovaru. Srpsko tužilaštvo je odmah prosledilo potom dopis hrvatskom da se ona ponovo sasluša, ali do dan danas nemamo odgovora… Moram da kažem da je posle toliko godina, po prvi put sa srpske strane, pokazana volja da se nešto uradi, ali sada Hrvatska koči, iako se na teret stavlja srpski državljanin, srpske nacionalnosti, a Hrvatica je oštećena u tom predmetu. Ništa nisu uradili devet meseci – kaže Iva Radić.

Prema njenim rečima, očigledno je da nema volje da se ratni zločini reše, da nema volje da se nađu posmrtni ostaci nestalih i ubijenih u ratu.

– Mišljenja sam da postoji čvrst politički interes kako u Srbiji tako i u BiH i Hrvatskoj da se nikada ne rasvetle ratni zločini, ne pronađu nestali, ne osude krivi i načelno ne saznaju činjenice o ratnim zločinima. Taj politički interes je zasnovan na činjenici da rešavanjem ovog važnog pitanja manipulacija političara nad ljudima bi bila znatno smanjena. Citirala bi i mog poznanika Ramba Amadeusa: „Nacionalizam je tema za one do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kada plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kada pređe 1.000, onda je top-tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kada se popne na više od 3.000 onda prestaje svako palamuđenje – kaže Iva Radić.

Kada sam pomislila, ističe ona, nakon što je videla čvrstu volja Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji, da se Radan zaista uhapsi i privede pravdi, molila sam ih da me zaštite od detalja o tome kako je ubijen moj otac.

– Poželim nekako da se to desilo brzo, iz vatrenog oružja i bez prethodnog mučnjena, s obzirom na to da postoje jasne indicije da je krvnik moga oca Marko Crevar, naš, takođe, komšija, a koji je optužen za mučenje i ubijanje hrvatskih zarobljenika… On isto živi danas kao slobodan čovek u Srbiji, u okolini Beograda… Prošla je 31 godina… Plašim se da će svedoci koji mogu da daju relevatne informacije o sudbini moga oca otići, jer prirodno starimo… – priča Iva Radić.

Kako kaže, ovo je vannacionalni slučaj, jer je reč o Hrvatu, invalidu u kolicima koji je 1991. godine sa svojom porodicom došao u Srbiju, pa se vratio u svoj grad Vukovar pre nego što su sukobi bili završeni. I tada je odveden…

– Ništa u ratu nije skrivio, niti u njemu učestvovao. Čak je i bio protiv tog rata, snažno… Imao je prijatelje sa svih strana, vratio se u svoj grad, verujući u to, ali očigledno da mu je jedina krivica bila nacionalnost. Znam da ga je Radan odvezao u mesto Negoslavci, kada smo se vratili u Vukovar. Čula sam da su u Negoslavcima postojale nekakve kuće u koje su dovozili zatvorenike i da su ih u tim kućama najstrašnije mučili – zaključuje sagovornica Danasa.

Iva veruje da njen otac i danas živi kroz njenu ćerku koja nosi dedino ime – Mija.

Kišni dan je, imam deset godina…

„Kišni dan je. Imam deset godina, 1993. godina je. U Vukovaru sam sa majkom. Prolazim pored kuće Jovana Radana na putu do škole. On pušta na mene svoje dve doge. Nešto im je rekao, one su dotrčale do mene. Išla im je pena na usta i režale su. Viknula sam: Čika Joco, pozovite ih! Sećam se njegovog grohotnog smeha pre nego što ih je pozvao… Otrčala sam kući jer sam se upiškila od straha. Više tuda nisam išla u školu“, priča nam Iva Radić.

Seća se da su i drugi ljudi promenili odnos prema njoj i njenoj majci, ne samo Jovan Radan. „Jagoda i Čedomir Tomašević bili su nam komšije. I oni su primer kako rat utiče da iz ljudi izađe nešto najgore. Nismo bili krivi ni za šta, ali očito su svo zlo usmerili ka nama“, saopštava sagovornica Danasa. „Usled rata, ostali smo bez kuće, bez auta. Moja majka je jednog dana krenula da prodaje robu na pijaci. Nabavila je neku prikolicu koja se kači na biciklo kako bi mogla da preveze robu. Pao je sneg, pa tog dana nije mogla biciklom. Gurala je tu prikolicu. Bilo je zaleđeno, nezgodno je stala i pala. Jagoda se tome smejala u svojoj toploj prodavnici preko puta. Nije joj pomogla… Ostali smo bez ičega“ Moja majka je prala veš sapunom, nagnuta nad kadom, jer su nam iz kuće sve pokrali. Ja sam se u to vreme još družila sa Jagodinim ćerkama i u jednom momentu sam ušla u njihov toalet. U kupatilu sam prepoznala našu veš mašinu, koju su mama i tata kupili pred rat, a na kojoj sam ja šestarom izrezala svoje ime – Iva…“, priseća se Iva traumatičnog detinjstva.