Mao je inspirisao ljevicu, desnica kapitališe na koroni

Piše: Boško Jakšić

Koronavirus preti globalnom zdravlju i ekonomiji, ali i demokratija je pod stresom u vremenima kada umnožavajući svetski autoritarci smatraju da je kucnuo njihov čas. “Suočeni smo sa dva posebno važna izbora. Prvi je između totalitarnog nadzora i osnaživanja građana. Drugi je između nacionalističke izolacije i globalne solidarnosti”, definiše dilemu u vremenima krize slavni Yuval Noah Harari. Covid-19 je stigao u Evropsku uniju u vreme dok ona još traga za svojim novim identitetom posle serije kriza koje su ostavile uočljive ožiljke. Pandemija je kontinent bacila na kolena. Pokazalo se da su lideri novih evropskih institucija pali na prvom testu s kojim su se suočili.

Šamar od koronavirusa

Evropa se kocka sopstvenim kredibilitetom i veliko je pitanje da li će posle šamara koji je dobila od koronavirusa izaći jača ili još slabija. Virus je prvo poljuljao temelje zajedništva. Mere zaštite donošene su ad hoc. Bez ikakve koordinacije unilateralno su zatvarane granice čime je, barem privremeno, raznet sporazum iz Schengena. Vazdušni, pomorski i putnički saobraćaj je zamro, čime je zadat dosad najveći zabeleženi udarac integracijama. Potom je pandemija razornom brzinom uništila iluzije o solidarnosti. Dok su posmatrali kako kineska pomoć stiže Italiji i Španiji, da li su se u Berlinu i Parizu osećali posramljeno zbog svoje sebičnosti i pasivnosti? U pravu je bio srpski predsednik kada je ljutito i razočarano izjavio: “Ne postoji velika međunarodna, niti evropska solidarnost. To je bajka na papiru.” Kada nema unutarevropske solidarnosti, zašto bi je očekivali van granica EU?

Kada je izbila epidemija u kineskom Wuhanu, režim je prvo pokušao da prikrije razmere epidemije uveravajući svet da može da je obuzda. Lokalni zvaničnici izbegavali su da loše vesti šire ka vrhu. Lekari iz Wuhana koji su upozoravali na ozbiljnu opasnost bili su pritvarani. Ignorisana su prava građana da znaju punu istinu. Porodicama umrlih nije rečeno šta se dešava. Ponovljena je stara greška: prikrivanje da se ne bi rušio imidž zemlje. Potom je visoko centralizovana vlast pokazala sposobnost da obezbedi sistemski razređene mehanizme nadgledanja i kontrole.

Paradoksalno, takva vlast postala je spasilac Evrope. Peking je sa zadovoljstvom prihvatio komplimente. Desni populisti likuju što su se slobodna društva oslonila na kineske represivne mere, iste one koje je do juče liberalna Evropa kritikovala. Iako se radi samo o metodologiji, desničari to koriste kao dokaz efikasnosti vladavine čvrste ruke koja je u temelju borbe protiv “prevaziđenih” vrednosti liberalnih demokratija. Mađarska priprema zakon o vanrednom stanju koji bi premijeru Viktoru Orbanu dao mogućnost da vlada dekretom bez jasnog vremenskog okvira. Jermenija, Letonija, Moldavija i Rumunija najavljuju “odstupanje” od odredbi Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. U Srbiji je predsednik uveo vanredno stanje kršeći ustavne odredbe. Desničari su iskoristili prelazak na videonastavu pa u času istorije kolaboracionistu Milana Nedića predstavljaju kao žrtvu koja je spasavala “srpsko nacionalno telo”. Za Jevreje se koristi stereotip “bankara”. Jasno je da se ovakvoj vrsti zaraze ne može suprotstaviti na individualnom nivou. Neophodna je država. Snažna i organizovana. Autoritarci i nacionalisti koriste priliku. Trump, čija je administracija skresala federalne fondove za prevenciju pandemija, zabranio je vodećim medicinskim ekspertima javne komentare. To je njegov doživljaj snažne države.

Širio se utisak da autoritarni režimi lakše rešavaju probleme od demokratskih društava. Kao što je maoizam kasnih 1960-ih bio inspiracija mladih evropskih levičara, tako sada desnica želi da kapitališe na koroni. Po Evropi se već probudio Levijatan starih država-nacija. Konzervativni komentatori pozivaju političare da se oslone na svoje nacionalističke impulse. Antiimigracioni desničari Francuske, Nemačke, Španije i Italije zahtevaju rigoroznije mere protiv migranata i u sopstvenoj demagogiji zaboravljaju da su pandemiji najviše doprineli putnici i turisti. Izbeglice se ne prevoze luksuznim kruzerima. Ideja nacionalizma je danas mnogo snažnija nego što je bila 2008, u vreme velike finansijske krize. Ohrabrene su snage koje se nadaju da će korona završiti posao koji su poslednjih godina počeli: da će zadati smrtonosan udarac globalizaciji pošto kriza prisiljava na ozbiljno preispitivanje međupovezane globalne ekonomije. Ispostavlja se da korona zadaje ozbiljniji udarac protekcionizmu nego što šteti globalizaciji. SAD su pod hitno ukinule mere zabrane uvoza medikamenata.

Hararijeva dilema

Demokratska društva suočena su sa Hararijevom dilemom: mogu li da protiv pandemije dejstvuju brzo i odlučno a da ne ograniče građanske slobode? Može li sistem koji počiva na individualnom izboru da obezbedi efikasnu kolektivnu akciju? Ne, pokazuje primer Italije koja je zbog ležernosti postala evropska zemlja sa najviše zaraženih i mrtvih. Ne, pokazuje i primer Srbije. Blizu 218.000 građana oglušilo se o apel vlasti i pojurilo iz Evrope izazivajući kolosalan problem zdravstvenim službama koje nisu u stanju da ih sve testiraju. Nedisciplina čini da sami sebi ukidaju pravo da se bune protiv mera represije. Decentralizovani, a nedovoljno organizovan sistem suočio se sa teškim problemom da disciplinuje građane navikle na individualne slobode. Takve slabosti autoritarci i populisti pokušavaju da iskoriste za sebe. Ali, u vakuumu liderstva, inicijative su u mnogim slučajevima preuzeli odgovorni pojedinci ili organizacije civilnog društva kojima predstoji titanski posao da savladaju stigme izazvane obustavom javnog života – na neizvestan period.

Korona je širom EU razotkrila slabosti kriznog menadžmenta, ali uprkos svemu ne treba potceniti sposobnost slobodnog društva da preduzme akciju. Ispod ideologije individualizma ipak se krije potreba za zajedništvom. Ideja da Covid-19 zahteva pojačan oslonac na nacionalizmu jednostavno je – pogrešna.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.