Kuća u Srbini

Piše: Peđa Obradović

Sanjao sam jedne dugačke skale, zapravo, čitav niz skala koje vode od Škvera, preko trga, pa pored Kanli-kule, sve do magistrale. Ima tu na stotine stepenika, kada brojiš, zabrojiš se svakako i sasvim mi je jasno zašto ih sanjam, mislim da nije stvar samo u skalama, nego u penjanju, hodanju, često u poslednje vreme sanjam da hodam, predugo sam već polomljen i nedostaje mi kretanje svake vrste, pa zato sanjam svoje korake. A nedostaju mi i te skale, da se ne lažemo. Sva ta nedostajanja stala su tako u jedan san.

Herceg Novi inače dele (i) na „ispod“ i „iznad“ magistrale, jer je „iznad magistrale“ mnogo visoko, ima baš dosta da se penje uzaskale i predaleko je od svega, tamo su cene soba i apartmana niže nego „ispod magistrale“ i godinama je prvo pitanje babama i ponekom đedu što su nudili sobe na autobuskoj stanici bilo da li je soba iznad ili ispod magistrale, pa ako je ispod, onda može da se razgovara. I nama što smo se kretali po šetalištu, između plaže Topla i Škvera, taj Herceg Novi iznad magistrale izgledao je nekako daleko, meni kao neki sasvim drugi grad i mislim da sam prvi put prešao magistralu kada me je jednom neka ženska povela u sobu koju je iznajmila – iznad magistrale. Ne računam, pri tom, Toplu 3, to je naselje sa soliterima u kome su živeli mnogi moji drugovi, to je nešto niže niz magistralu, prema policijskoj stanici i semaforu, pa iako je i to „iznad magistrale“, nije mi bilo tako nepoznato, kao ovaj deo o kome govorim, iznad Kanli-kule.

E tamo, kada se kod tvrđave pređe ta magistrala, ima deo grada koji se zove Srbina, tako se danas zove i ulica koja tuda vijuga i možda mi „ispod magistrale“ mislimo da je to „iznad magistrale“ nešto što samim svojim položajem manje vredi, ali bi se grdno prevarili kada bi malo više o Srbini znali. Jer nije čuveni Sava Vladislavić (ili Vladisavić, a to je onaj Sava što je otišao u Rusiju, gde je postao diplomata i savetnik cara Petra Velikog) početkom 18. veka (1717 – 1718.). po napuštanju Dubrovnika, kuću sagradio naguravši je negde uz more kao savremena vlastela (eno, ispod zavičajnog muzeja, preko puta plaže kod tunela, na šetalištu, sada svoju vilu imaju Karići), nego baš tamo, na Srbini (kako se u Novom kaže, a gramatički je valjda uspravno u Srbini), poviše gradskih zidina, između pomenute Kanli-kule i tvrđave Španjola. Koja, pri tom, uopšte nije španska nego isto turska tvrđava, odnosno, bastion, ali je narod zove Španskom tvrđavom, ima to svoj razlog, ali da ne tupim sada o tome.

Ko zna zašto je Vladis(l)avić kuću sazidao baš na/u Srbini, to je tada bilo predgrađe Novog.  Možda je to zemljište već bilo u vlasništvu porodice, možda niže tada nije smelo ili moglo da se gradi, ali ja volim da mislim da mu se zapravo dopao pogled na ulaz u zaliv, da je okolo bila čistina, a pozadi, prema brdima, borova šuma, kako pišu ondašnji hroničari. Možda je baš bilo vlastelinski živeti tu iznad zidina, a ne u uzanim ulicama unutar njih ili negde niže, u dračama (bodljama, divljim kupinama) na Toploj ili ka Savini.

Vladis(l)avićev biograf Jovan Dučić kuću opisuje kao „krasan dom“ koji je Sava sazidao za one Vladis(l)aviće koji će tu ostati da žive i na koju je stavio i porodični grb u mermeru. Simo Matavulj koji će kasnije tu predavati u školi, u koju je kuća pretvorena, piše kako se sa južnih prozora vidi čitava Boka i crnogorske i hercegovačke planine. Jer, posle smrti poslednjeg potomka novske grane slavne loze, Evdokije (Jevrosime, Ješe) Laketić (rođene Vladis(l)avić ili Vlaisavljević, kako se u raznim varijeteima to prezime pojavljuje), udovice Anta Laketića, brodovlasnika i trgovca, kuća će postati zadužbina u kojoj je osnovana Srpska moreplovska zakladna škola (1858.), a onda su tu bile i međuratna Niža realna gimnazija, pa posle rata i osnovna škola, koja se odatle iselila nakon zemljotresa 1979. godine. Od tada je kuća prazna, od nje su ostali goli zidovi, ruinirana je, bila je sklonište za beskućnike i čak je u nekom požaru gorela. Na njenu istoriju sada podseća samo tabla iz 1932. godine, kada je kuća nadograđena i proširena… I u mermeru uklesan grb Vladis(l)avića, ako me fotografije ne lažu. A ta istorija je bogata i ima jedan sasvim pristojno dokumentovan događaj koji ne govori samo o životu u Herceg Novom i Boki u prvoj polovini 19. veka, već daje i sjajan uvid u kulturu i običaje onog najbogatijeg sloja Novljana, na kome bi im mogle pozavideti i najviđenije kuće Dubrovnika ili Kotora.

Negde u proleće 1826. godine, crnogorskom mitropolitu Petru I Petroviću na Cetinje stiže pismo kotorskog kapetana, austrijskog vojevode okružnog Josipa Pajtonija. On mu javlja kako je u noći između 22. i 23. marta te godine opljačkana kuća Laketića, da je pokradena „Ješe udovica Laketića iz Novog“, da se priča kako je četa bila sastavljena od Crnogoraca i turskih vazala, da se pljačkašima imena još ne znaju ali da će se saznati, i da će, čim ih sazna, kotorski kapetan učiniti sve da zakonitim putem pljačkaši budu kažnjeni i vrate ukradenu robu. Pajtoni se nada, čak je i uveren da će mitropolit otkriti imena počinilaca i o tome ga obavestiti. Uz pismo je i spisak ukradene robe, ukupno 77 stavki, čija je procenjena vrednost tačno 2.271,41 forinti, od čega je 556 forinti odneseno u novcu iz jedne kutije.

Kapetan Pajtoni pominje “četu pljačkaša“ i, zaista, kada se pogleda spisak ukradene robe, čovek se zapita kako su to izveli, a da ih niko nije video ili presreo. A jesu se napljačkali – odneli su srebrni pribor za jelo za 24 osobe, posude za šećer, minđuše, lance i svakakav drugi nakit, satove, noževe, srebrno kandilo izrađeno u Veneciji, dva džepna muška sata, jedan od zlata, drugi od srebra, nož sa srebrnim koricama… ali se tu nisu zaustavili. Odneli su veliku količinu muške i ženske odeće pa i posteljinu, salvete i peškire. Pljačkaši su odneli odela, košulje, suknje, čarape, jake, kape i marame za ogrtanje, pa ženska odela, podsuknje, pregače, čarape i više komada raznih tkanina spremnih za šivenje. Ima to i preciznije navedeno – 12 čaršava za veliku postelju, od kojih su dva bila ukrašena, pa 12 jastučnica, dva zimska jorgana, od koji je jedan bio ukrašen zelenom svilom, tri velika stolnjaka i 24 salvete. Pljačkaši su iz kuće izneli i 12 ženskih odela, haljina, 32 košulje, od kojih pet muških, pa devet suknji, pa jakete, tri od svile, pa podsuknje, pregače i neverovatna 43 para čarapa!

Na tom spisku još je svašta ali kada se čita taj jezik kojim je pisan, utisak ostavljaju reči ožice, pantaruli, cukarinka, bernice, kainica, lencuo, intimela, korbatuo, abit, kotula, traverse… i sada je na nama da zamišljamo da li je to bio samo jezik carske administracije u Kotoru ili se možda i po kućama tako govorilo, na primer, da li je Evdokija Laketić nekada konstatovala kako treba promeniti intimele (jastučnice) i da li je njen muž Anto umeo da joj kaže kako joj je iz Venecije doneo nove bernice (minđuše), da je obraduje.

Mašta dalje ide sama svojom voljom jer se iz Pajtonijevog spiska čini da su pljačkaši imali puno vremena da obiđu sve prostorije po kući i da su baš u svemu na šta su naišli, videli vrednost, verovatno za preprodaju, jer bi se sa svom tom finom robom pri sebi lako izdvojili od okruženja… Uostalom, pljačke nisu bile tako retka pojava u trouglu između teritorija Austrougarske, Turske i mitropolitove Crne Gore, kao što je bio i široko rasprostranjen šverc.

Ali, eto, primeti se i to da na spisku nema nameštaja, to je izgleda ostalo, da bi i to odneli bilo je potrebno više ljudi, a ja se nekako mislim da ni ono što je popljačkano nije moglo da se odnese „na ruke“, već da im je bio potrebno bar nekoliko mazgi ili konja, puštam mašti na volju jer je zapisa malo pa se sama nameće. Ali, koliko god da je pljačkaša bilo i kako god da su bili opremljeni, oni su se izgleda potpuno neprimećeni od pograničnih straža spustili sa brda, a isto su tako i napustili austrijsku teritoriju. Da ostanu zauvek neotkriveni, barem do trenutka do koga nas dovodi sačuvana prepiska između Kotora i Cetinja.

Ali, pre toga, teško je ne zapitati se i gde je u tom trenutku bila udovica Laketić? O tome u meni dostupnim dokumentima nema zapisa pa mogu samo da maštam da je bila u nekoj poseti, možda na Podima (tada selo u zaleđu Herceg Novog) odakle joj je bio pokojni muž, ili je možda bila i kod kuće, pod pretnjom noža, jatagana ili livora ućutkana, pitam se i da li je tako bogata udovica mogla da živi sama, bez posluge i ako ju je imala, gde je ona bila… Mogla bi od svega toga dobra krimi-priča da se napiše.

Uzgred, ironično, istoričari i etnolozi mogu da žale što pljačkaši i nameštaj nisu odneli, jer kao što na osnovu spiska ukradenih stvari znamo kako su se oblačili i šta su uz sebe nosili Evdokija i Anto Laketić, čime su se kitili a čime jeli, stičući tako uvid u kulturu najbogatijeg sloja hercegnovskog društva u prvoj polovini 19.veka, eventualni popis pokradenog nameštaja dao bi nam neprocenjiv trag o tome kako su izgledali enterijeri njihovih kuća.

A ona prepiska? Pa, iz onoga što je dokumentovano i objavljeno, ispada da je, tada već stari mitropolit Petar, što bi rekli mladi, „na finjaka otkačio“ onog kotorskog kapetana vojevođu. Mitropolit je na prvo pismo odgovorio posle desetak dana, navodeći da su kod njega bili glavari Katunske nahije koji su rekli da izgleda da niko od Katunjana iza pljačke ne stoji, osim ako Novljani nisu nekog Katunjanina poveli sa sobom, dodajući da ako nisu Katunjani, onda nije niko iz drugih nahija. Onaj Pajtoni je očigledno nezadovoljan pa kaže kako je teško da „tako veliko zlodelo ostane tajna“ i da će se počinioci na toj strani najlakše otkriti, ali na kraju mitropolit kaže kako ne može pozitivno da odgovori na zahtev da se u Kotor na ispitivanje pošalju traženi Crnogorci, navodeći da nema ljude koje bi poslao po njih jer oni žive na jedno mjesto , ni blizu mojega doma… meždu ovim kamenistim goram razprštani. Dalje kaže kako je uspeo da pošalje neke svoje ljude, da je nekima čak i platio da ih privole da dođu kod njega, ali da su ovi odgovorili kako ne mogu da ostavljaju posao i da nemaju novca da idu u Kotor, pa da im mitropolit troškove plati. Sada postaje jasno da su Pajtoni i kotorske vlasti do nekih imena ipak došli jer mitropolit Petar dalje piše kako imenovani iz Cuca i Trešnjeva, pored već navedenih, žive dan hoda daleko i da su odbili da dođu jer nemaju vremena zbog poljskih radova. Šta je dalje bilo, ne znamo, jer nastavak prepiske nije poznat.

Tu kuću Vladislavića/Laketića, kasnije zadužbine Bošković-Đurović-Laketić nikada nisam video niti mi je iko nju ikada spomenuo! Ovo što o njoj znam, kao i detalje o pljački i prepisci između Kotora i Cetinja pronašao sam i prenosim iz rada etnološkinje Marije Crnić Pejović „Kultura življenja u hercegnovskom kraju u XVIII i prvoj polovini XIX vijeka“, koji je objavila u „Arhivskim zapisima“, izdanju Arhiva Crne Gore iz 2016. godine. O kući i njenoj izgradnji, Jovan Dučić u knjizi „Grof Sava Vladoslavić“ piše tek jednu jedinu rečenicu.

O kući se poslednjih desetak i više godina pisalo po medijima u kontekstu obnove škole i zadužbine, stalno je bilo nekih obećanja od koljih na kraju nije bilo ništs, ali portal Radiojadran u maju ove godine piše kako je kuća i dalje u ruševnom stanju. Tužno je to… Postoji ta naša (kada kažem „naša“, mislim na balkanske narode) sklonost da nas javna dobra, pa time i materijalno nasleđe suštinski interesuju onoliko koliko se od njih može imati neki materijalni interes, dok se istovremeno busamo u grudi svojom „slavnom“ prošlošću. Taj paradoks nas čini licemerima, a za posledicu ima uspostavljanje vladavine betona, aluminijuma i stakla, pod kojom nestaju tragovi te kulture koja nas, tobože, čini posebnim i o kojoj volimo da tupimo strancima kada nas posete. Kao što se lice Beograda sada ponovo do neprepoznatljvosti menja, ovog puta ne pod silom topovske đuladi, paljevinom, artiljerijskim i aviobombama, već pod kašikama vojske domaćih bagera i „u slavu“ proklamovang ekonomskog rasta, tako mi se čini da se menja i lice Herceg Novog, „u slavu“ turizma i profita. Kuća o kojoj pišem u vlasništvu je Crne Gore, propada ali stoji, ne da se i ja se nadam da će neko da skrene pogled na to javno dobro i sačuva ga za dolazeće generacije, ali ne u formi karikature, kako je Kragujevac u Srbiji sačuvao kuću Đure Jakšića. Jer, dobra je priča o kući Vladis(l)avića i Laketića. I baš bi bilo dobro da, tamo negde, u budućnosti, kada svrate oni turisti što ih autobusima voze iz Dubrovnika do Kotora, neki vodič može da im je pokaže i ispriča kako se i tu, uz novske zidine, živelo bogato i u skladu sa savremenom kulturom tog vremena, isto onako kao što je živela dubrovačka ili kotorska gospoda. Baš bi to bilo dobro, a još bolje da se onda jednom do Srbine popnem i ja, samo da ćutim i da ga slušam.

I još mi jedna stvar pada napamet… Možda negde postoji trag o ovim „praznim mestima“ u priči o pljački, zbog kojih je tako slatko maštati šta se te noći zaista dogodilo i pod kakvim okolnostima. Ako neko ima neki trag o tome, neka javi, da se prazna mesta ovde popune.