Ispadanje creva

29. Avgust 2021.
Prošle nedelje Srbiju je potresao neverovatan skandal, krivično delo i njegova nedopustiva promocija na pojedinim medijima, koji su neodgovorno podržavali težak nasilnički čin.
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ne, nije u pitanju slučaj kafanske tuče dvojice filmadžija, već parada osudjenog ratnog zločinca i  Dragana Vasiljkovića, koji je, a u komercijalne svrhe, naštampao stotine majica sa likom Zvezdana Jovanovića Zmije, podmuklog ubice premijera Zorana Djindjića i tim povodom bljuvao mržnju po pomenutim medijima.

Majica ko majica, reći ćete, nije pesnica u obraz, nikog ne ugrožava, krivično delo ne postoji. I tu ćete pogrešiti: jer majica na kojoj je atentator proglašen herojem, koja će se deliti u zamenu za donacije (iz čega sledi finansijska korist), koja poziva na poništenje pravosnažne presude za najgnusniji zločin, ako ništa drugo je zakonom zabranjen govor mržnje. Osim toga, gostovanje pomenutog bivšeg robijaša na televiziji sa nacionalnim dometom, na kojoj reklamira svoju konfekcijsku robu, te potpuno neometano slavi sramno krivično delo, podpada i pod kršenje odredaba Zakona o radio-difuziji. Ovim povodom, očekivano bi bilo da su se oglasili nadležni državni organi, organi pravosudja, RRA i svi njeni predstavnici, kao i javnost, drugi mediji, političari, analitičari, da se barem zgroze nad podmuklim i opasnim činom dugogodišnjeg robijaša koji je tretiran kao uvaženi gost dečije televizije poznate po sve učestalijim sličnim prestupima.

Nuto vraga, svi ti ljudi, sa svih instanci, bili su zauzeti nečim drugim: pomenutom tučom u baru niškog hotela, na obodima filmskog festivala, koja je je predstavljena delo bez presedana u istoriji naše zemlje. Da se razumemo, ne pada mi na pamet da se ogradjujem besmislenom floskulom “ne pravdam nasilje”, jer se to podrazumeva. Niko, pa ni sam Dragan Bjelogrlić, kome su očigledno popucale licne zbog dugogodišnjeg privatnog sukoba sa Predragom Antonijevićem, ne opravdava taj čin. On je po hitnom postupku priveden i onda i zadržan u tom pritvoru, jer valjda predstavlja opasnost za miroljubivi grad Niš, u kom su baš nedavno dve žene mučki pretučene na pešačkom prelazu, a da im niko nije pritčao u pomoć. Bjelogrlić je, zatim, odmah priznao svoje delo, izrazio kajanje, nije lagao, nije se pravdao, svestan je svog postupka i u zvaničnom iskazu je zažalio zbog njega.

Ako ništa drugo, onda zbog toga treba da bude jasno da niko, pa ni on, nikakvo nasilje nije ni opravdavao, ali džaba. Vojska samozvanih analitičara, uglavnom lica bez konkretne profesije i održivog zaposlenja, izvršila je desant na medije u kojima je tuču proglasila udarcem na Srbiju, Bjelogrlića negatorom genocida u Jasenovcu, opasnog kriminalca koji s ledja napada nedužnog starca, a koji je tim gestom manje-više postao krivac za smrt desetine hiljada dece u zloglasnom logoru pre više od pola veka. Oštećeni Antonijević je imao turneju po televizijama, vidao rane, iznosio svoju verziju dogadjaja na samoj ivici klevete. I ne samo to, glumca je po hitnom postupku povezao sa Belivukom, sa najgorim kriminalom, šamarčina postala maltene pokušaj ubistva, masnica pod okom Antonijevića rana na samom biću srpskog naroda, a tuča u ugostiteljskom objektu kao slučaj bez presedana tako stran našoj istoriji i tradiciji.

Za sve to vreme, bivši robijaš Vasiljković, bez bilo kakvog otpora, slavi Djindjićevog ubicu, histerično laže, ponižava žrtvu, veliča ubicu koji je sam priznao svoj zločin, pogani seni jedne od najvećih žrtava u novijoj istoriji ove zemlje.

Iskrena da budem, nije da nisam pomislila kako se konačno ne nadje neko da tom probisvetu nalupa čvrge, i torpedira ga nazad u rodnu Australiju, jer je to ljudski i baš nekako srpski. Tuča je sastavni deo naše tradicije, nismo Finci pa da prodiskutujemo problem.

Zato mi je ovo licemerje dežurnih “analitičara” što se zgražavaju se nad Bjelinim nasiljem, ali ne i nad mnogo gorim lažnog kapetana lažne vojske, toliko uznemirujuće.

Da kažem i ovo, uvek sam bila slinavo dete, plakala na svaku čvorugu, naročito onu koju sam sama skrivila. I sad me nešto podsetilo na moju pokojnu babu koja me je, na te moje kuknjave, redovno častila onim našim poznatim: “Ajde, ajde, ispala ti creva”. U ova dva slučaja, samo su jednom creva zaista ispala. Zoranu Dindjiću kada ga je pogodio smrtonosni Zmijin metak.

Share