Biljana Srbljanović – Strategija uda

Piše: Biljana Srbljanović

Htela sam da verujem da ona važna i velika pobeda nad Rio Tintom neće biti slučajnost, incident i da će stvar da se razvije u kolektivnu promenu svesti, u kojoj svi nešto moramo da nešto žrtvujemo, a ne samo oni protiv kojih se protestuje.

Čak i kada je sve nakon toga postala pretenciozna populistička glupost, bajke o povratku na predindustrijsku poljoprivredu, laži o silnim plodnim oranicama što zlikovci ne daju srpskom seljaku da obradjuje (a da mu to donese bogatstvo), razumevanje ekologije na nivou “dajte nam sunca” i dalje sam mislila da će se iz banalnosti izroditi nešto.

Selebriti status čitavog pokreta za ekologiju, a da se niko nije potrudio da uzme digitron i računa, pa onda da nam svima kaže cenu te borbe i ubedi nas da to MORAMO da platimo, da nešto sami i lično MORAMO da žrtvujemo, zagrcnuo se na prvom neuobičajeno hladnom septembarskom danu, kad je Beogradjanima zazebla guza po negrejanim stanovima. Od onih maglovitih zajedničkih ciljeva – hoćemo čist vazduh, bistre reke (i mir u svetu), nije ostalo ništa. Ekološka grupacija u Skupštini Beograda, čiji je program i da deca ne idu u školu u danima kada je zagadjenost vazduha velika (jer kod kuće dišu neki drugi vazduh, različit od onog u učionici), prva je potrčala da razume birače što neće da obuku džemper. Njihov lider, Dobrica Veselinović saopštio je da bi, a da su oni na vlasti u Beogradu grejanje “sto posto bilo pušteno” ovoga septembra u znaku device, kad kalendarski još traje leto.

Prvo, ne bi, jer ne ide to tako.

Drugo, fala bogu da ne bi, jer ako pržiš mazut za toplane već u septembru (da zanemarimo globalnu energetsku krizu i čime ćeš se, majke ti, grejati u decembru?) ti time i pre sezone zagadjenja počinješ da truješ vazduh, isti onaj za koji se boriš da bude čist i što ti je zapravo jedini program.

Treće i najvažnije od svega, jer ovo su zapravo marginalne priče, nikome i dalje ne pada na pamet da tim istim svojim saborcima, borcima ekolozima, ne saopšti surovu, ali neophodnu istinu: ekologija košta i tu cenu MORAMO platiti svi.

Ne samo materijalno, već pre svega promenom navika i uzimanjem odgovornosti. Zebe ti bulja? Obuci hulahopke. Prete ti restrikcijama? Uzmi pa štedi. Ugasi jebenu sijalicu ako ti ne treba.

Ovo poslednje je postalo posebno polje dokazivanja jedne masovne tuposti. Pobuna opozicionih medija i uticajnih individua sa interneta, protiv ovih bednih mera štednje struje koje se stidljivo preporučuju, postala je kognitivni bermudski trougao većeg dela populacije. Ljudi ovde najnormalnije veruju da će, ako iz inata ostave upaljen luster da svetli i dan i noć, ugroziti bilo koga drugog osim sebe. Pobunjeni gradjani svoj bunt protiv Zorane Mihajlović pokazuju zaricanjem da “ne bi ti sad struju štedeo, pa taman crko”, nisu u stanju da razumeju da neće ona sedeti u mraku, nego mi. Razvaljen EPS (uz sve ispravne kritike tim povodom na račun vlasti) može da bude samo još razvaljeniji, ako zapnemo da potrošnjom iz inata obaramo sistem.

Zgražavanje zbog, na primer, pisma direktora mislim leskovačke bolnice, kojim propisuje te jadne mere štednje, navodi me da pomislim da je ipak u pitanju neki surovi eksperiment nad nama. Borba protiv Vučića koja se formuliše pobunom zahteva zaposlenima u bolnici da za sobom gase svetlo u klozetu, da teretnim liftom voze samo bolesnike i propisan teret, da ne koriste rešoe u ordinacijama za PRIPREMU HRANE (ludim) i da gase sijalice, pazite sad, ne lažem ništa: u kancelarijama, NAKON radnog vremena, AKO u njima NIKO ne boravi. Sram ga bilo, je l tako?

I to nije sve, najpodmuklija od svih stvari koja se smišljeno širi po javnosti je tačka u tom pismu kojom se propisuje sledeće: sterilizatori ne smeju da se uključuju AKO SU POLUPRAZNI. Evo, ne znam, reklo bi se da isto važi za sopstvenu veš ili sudo mašinu, zar ne? U čemu je onda problem?

Kako smo od ovoga došli do priče da Vučić zabranjuje lekarima da koriste sterilne instrumente, kako smo od zabrane prženja jaja u ordinaciji (posebno je pitanje kako je to ikada uopšte i bilo moguće?) i od zahteva da ugasiš svetlo kad obaviš nuždu, stigli do poziva na pobunu u vidu što veće potrošnje struje, a da bismo oborili Vučića, jedna je od većih misterija srpskog sveta. Bukvalno ilustracija naše čuvene i večne nacionalne stragije – naljuti se čovek na selo, pa odseče sebi ud.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.