Biljana Srbljanović – Režim ishrane

17. Maj 2020.
Sedmog dana spektakularnog štrajka gladju u koji se upustio Boško Obradović, upadajući u termin nekog rendom poslanika Ševrlića, koji se ipak prvi odlučio da se smesti na stepenice ispred Skupštine i inokosno javno gladuje, ovaj najaktivniji "opozicionar" je saopštio svoje zahteve.
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Prvo nije bilo jasno koji su razlozi njegovog gladovanja i zašto krade kadar nekom drugom, predstavljajući se da se sa njim zapravo solidariše ali to, u doba spektakla, publici nije bilo od presudne važnosti. Ovog Ševrlića su brzo počistili i više ga niko nije spomenuo, Boško se nametnuo kao originalni štrajkač, lako izdominirao odbivši slabašni pokušaj da njemu dvoje poslušnih esenesovaca urade istu stvar – otmu štrajk i mesto na stepenicama, i što je važnije, pred kamerama svakog medija koji se ne pravi lud i ne prećutkuje haos i krizu u koju smo zaglibili.

Ako smo išta naučili iz decenijskog (i dužeg) prisustva lidera Dveri na javnoj i političkoj sceni, to je da je on spreman na sve i to uvek za korak dalje od drugih. Kada njegove kolege protestuju ispred RTS-a, on lomi staklo i upada u zgradu, kada njegovi saborci kažu da tolerišu gejeve, ali samo ako su u svoja četiri zida, on izlazi na ulicu da ih satre, kada koalicioni partneri plaču na televiziji, on fizički juriša na pažljivo odabrane najomraženije poslanike, koje niko neće da brani.

Kada neko štrajkuje gladju, on štrajkuje “još više”.

Tako je i sada, ako smo imali Tomislava Nikolića u onom bednom pokušaju gladovanja, prvo na stiroporu, pa u privatnoj bolnici pod infuzijom, gde su ga negovali svi, od Irineja do Džaje, koje se, na kraju, tako “loše slikalo za televiziju”, da smo svi imali transfer neprijatnosti, pa tako se i ugasilo, jasno je da će Obradović, snažniji, mladji i što je najvažnije, mnogo veštiji igrač u ovom dobu spektakla, otići i korak dalje. On sigurno može da izdrži duže, čak se i hvali kako mu je, sedmog dana gladovanja, pritisak kao u dečaka, šećer kako treba, sve pet. On zna kako da se postavi za kameru, on zna kako da ispozira za fotorepotere, kako da se obuče, kako mu se slika jakna i razbarušena bradica od tri dana dok nonšalantno, a melanholično, sedi na golom betonu, naslonjen na zid Parlamenta, zagledan u horizont. I zna da to pali.  Zato je i logično što je Obradovićev zapravo jedini pravi zahtev za prekid štrajka – da gostuje uživo na RTS-u.

On je dobro proučio svoju političku pojavu, zna svoje mane i prednosti, od opskurnog bibliotekara što prekida tribine, postao je legitimni političar i ogromna zvezda, od pašnjaka do naučenjaka, rekao bi Mihajlo Pupin, samo što to, u vremenu praznog spektakla, ne znači da je nešto učio i naučio, nego da je radio na svojoj medijskoj pojavi, na imidžu i nastupu, shvativši da u nedozrelom društvu samo to pojavno ima prodju.

Jasno je da je njemu, na neki način, nastup na RTS-u ono što je Brejviku bila automatska puška, Obradović shvata da je njegova snaga u medijskoj pojavi. Sada, nakon šerpi i pištaljki, kao povratak na metode devedesetih, imamo i seks simbola opozicije, kao ono “Čedo, oženi me” istih tih devedesetih: poludeli Tviter ljudi kliču Boškovoj fizičkoj pojavi, šeruju slike usamljenog mačo-mena koji gladuje “zbog nas”, nije im važno za šta, za koji politički program, za kakav strašni desničarski sistem vrednosti, jer “jaooo, vidi ga, sladak je” i naše poniženje zatvara krug.

Ali, moram reći, ja se začudo slažem da mu treba dati studio i priliku za nastup. I ne samo njemu i ne samo jednom, nego sistematski i to svaki dan. Jer, nesumnjivo je, Obradović zastupa fašističke vrednosti koje rezonuju sa gomilom glasača u Srbiji, medju pritajenim poštovaocima haškog bratstva i zagovornicima njihovog ljudskog prava na nesmetani genocid. Time on i zaslužuje priliku da im se obrati, istima kao što je on. Ali istovremeno, neće više biti izgovora za sve ove druge, normalne ljude, da kažu da ne znaju, nisu čuli, nisu razumeli, šta su, u političkom smislu, zapravo Dveri. Time će gradjanska opozicija biti primorana da se izjasni – da li je ova zvezda ekstremne desnice 21. veka i njihov politički izbor ili ne, da li je njegov režim ishrane dovoljan izgovor za sve?

Time će ljudi morati da se konačno suoče sa njegovim programom, njegovim političkim diskursom, i da onda razumeju za kakvog su se opasnog tipusa uhvatili, koga to inaugurišu u novog heroja, zaslepljeni njegovom pojavom, a slepi za suštinu njegovog opasnog političkog bića. I da ne mogu da kažu da nisu znali koliko to skupo može sve da nas košta.

Tekst je prenet iz lista Blic.