Biljana Srbljanović: Prijavljen skup

Piše: Biljana Srbljanović

Iz presude je jasno je da su fašisti ispunili formu i svoj sramni skup za rehabiliticaiju i podršku kvislinškom zlikovcu koji se kukavički ubio, ne sačekavši ionako sigurnu smrtnu kaznu, koju su popile njegove brojne “kolege” širom Evrope, te time dodatno i iz groba zamutio talog bare koju je sam izbljuvao – prijavili, a Božović svoj protest nije. Tom logikom je poslanik, pred pravdom slepicom, isto što i fašisti i još gore, oni su bar ispunili formu, a on ne. Pitam se ko je taj koji je uopšte prihvatio prijavu ovog skupa fašista, koji se preteći ponovo nadvijaju nad senima desetina hiljada pobijenih samo logoraša i to samo u Srbiji, a zahvaljujući revnosti i efikansnosti upravo Nedićeve vlade? Da li to znači da je ova Srbija pravi nastavljač Nedića, tako što je svaki, pa i skup nacista, samo ako je prijavljen postao legalan, baš na način na koji je Nedić svako naredjenje, pa i od nacista, revnosno sprovodio do poslednjeg Jevrejina?

Ko je taj ko, kada čuje da se nacisti okupljaju da ponovo sramote ovaj narod, pomisli da prvo treba da ide u stanicu policije i prijavi svoj skup protesta protiv te šamarčine na licu gradjanske srbije, pa da sačeka dozvolu, jer je – naime – potpuno isti kao i nacista, – pa tek onda ide da uzvikuje da su nedićevci pogan Srbije? Kako neko može biti kažnjen jer izvikuje istinu, da Nediću, Ljotiću i svim njihovim sledbenicima, mesto nije u javnosti, ni u politici, ni medj prijavljenim skupovima, ni u Zakonima za rehabilitaciju, a pogotovo ne za restituciju. I tu opet dolazimo do srpskog paradoksa, kako to da se retki pošteni političari koji se odvaže da, bez obzira što zbog toga mogu samo da trpe udarce od moralno zapuštene, ideološki zadrigle i istorijski neobrazovane i politički besramne većine, koja seiri nad kaznom za Božovića, dolaze upravo iz stranke i političke grupacije koja je istovremeno i omogućila, ili barem pokrenula tu lavinu besramne rehabilitacije svakog fašističkog i četničkog skota, ko je imao bar mansardu da mu se restituiše, a putem tesno povezane porodične manufakture advokata po principu – sin u vlasti donosi uredbe, mama dobija u restituciji pola Kneza Miloša na ime svojih ekskluzivnih klijenata, uz cijenu pravu sitnicu, razume se?

Svaka čast Balši, a sramota njegovih dojučerašnjih partijskih drugova, koji su se omastili u milionskim sumama, kome nije jasno o čemu pričam, taj nek gugla tragove novca, nije nikakva tajna.

Sve ovo dolazi u nedelji obeležavanja 75 godišnjice oslobadjanja Aušvica, tog najstrašnijeg logora smrti, u kom je ubijeno više od milion i sto hiljada ljudi. Nedić je, kao šef srpske kvislinške vlade, najpredanije i najrevnosnije je sprovodio Juden Frei zakone i naredjenja okupatora svojim vrlo efikasnim racijama, uspeo da samo iz Srbije, prema podacima iz izuzetnog teksta Jelene Subotić u Balkan Insight, transportuje preko 12 hiljada naših sugradjana Jevreja i Roma, a da ih je manje od stotinu uspelo da preživi. Načini na koje su racije sprovodili upravo i isključivo Srbi, ne Nemci, kako Ivana Nikolić u istoj publikaciji beleži, posebno su bili potresni prema Romima kojima su Nedićevi policajci u kuće upadali zorom, na prevaru odvajali muškarce i vodili u Topovske šupe na streljanje, a potom žene i decu lagali da ih vode da im daju informacije o porodicama, pa likvidirali na Sajmištu, ili u kamionima dušegupkama ulicama našeg grada, pa te naduvene, upovraćane, izobličene  leševe, opet samo Nedićevi policajci, a ne Nemci, trpali u mrtvačnicu, na čijem mestu je danas restoran, jer tome isto vodi rehabilitacija. I uz sve to, ono što je najstrašnije, 75 godišnjicu oslobodjenja Aušvica, te strahotne fabrike zla, ponovo smo dočekali bez našeg memorijalnog paviljona. Da, paviljon bivše Jugoslavije je zatvoren godinama i na njemu piše – radovi u toku, a sve zbog toga što, sa bivšim republikama SFRJ nismo u stanju da se dogovorimo oko nasledjivanja ovog civilizijacijskog, istorijskog spomenika najnevinijim od svih nevinih žrtava. Oko imovine Nedića i Kalabića smo se očas složili, samo nam paviljon u kom su naši ljudi dušu ispuštali nije bio prioritet i tako već drugu deceniju.

Tekst prenet iz dnevnog lista Blic