Uličarenje

29. Jul 2020.
U Beogradu bi trebalo da dođe do "novog talasa" menjanja imena ulica. To nema veze sa voljom građana ali ima - sa političkim neoprovincijalizmom, smatra Dario Hajrić.
52239256_303
Foto: DW/N. Rujevic

Piše: Dario Hajrić

Gradska vlast Beograda najavila je novu rekonstrukciju gradskih ulica. Za razliku od ranijih poduhvata, ovoga puta neće stradati zgrade u Savamali, drvoredi, vodovodne cevi, pa čak ni gradski budžet. Devastacija će ovoga puta biti simbolička.

U planu im je promena imena čitavog niza imena ulica, a spisak za odstrel je podugačak: Sarajevska, Mostarska, Porečka, Hvarska, Hrvatska, Splitska, Podravska, Bjelovarska, Šibenička, Ljubljanska, Bledska, Bosanska, Mariborska, Celjska, Lopudska, Murska, Zenička, Zagorska. Ukratko, sprema nam se jedno temeljno antropogeografsko čišćenje svega što bi moglo da podseti građane da su nekada živeli u SFRJ.

Ako vam ta invazija na gradsku nomenklaturu pomalo vonja na šovinizam, izvesni Goran Vesić neuvijeno potvrđuje da ste na pravom tragu: “Nastavićemo da menjamo imena svih ulica koje nose naziv po onima koji više nemaju veze sa Srbijom, kao i po sredinama u kojima bilo šta što dolazi iz Srbije nije dobrodošlo”. Interesantno je da su uličarima odjednom zasmetala imena koja se nisu menjala čak ni kada je Srbija ratovala sa državama u kojima se sada nalaze njihovi toponimi. Sarajevska je zadržala ime čak i dok su po Sarajevu padale granate a sadašnji predsednik najavljivao da će pobiti sto muslimana za jednog Srbina. Hrvatska ulica je opstala i kada je rušen Vukovar i kada su beskrajne traktorske kolone bežale od „Oluje”.

Vratimo se sad korak unazad. Zašto ulice bilo kog grada na svetu nose imena po udaljenim toponimima, drugim mestima, rekama, planinama, ostrvima, pa i državama? Zašto se gradovi bratime i podižu spomenike ljudima koji u njima nisu proveli život?

Odgovori na ta pitanja mogu vrlo lako da zazvuče banalno onima kojima kao jedina mera sveta služi rastojanje između sopstvenih ušiju. Reč je o načinima na koje grad saopštava da je deo nečeg većeg od samog sebe, da ne obitava u nekakvom nemogućem vakuumu nego da je povezan sa svetom na sve zamislive načine: kulturno, ekonomski, jezički, istorijski, geografski, civilizacijski. Naročito ga sa susednim državama i njenim gradovima mnogo više stvari vezuje nego što ga razlikuje, i to nije stvar političke orijentacije nego činjenično stanje. Pokušaj da iskopčate grad iz njegovog okruženja je izolacionizam koji na kraju uvek vodi u njegovu atrofiju.

Da bismo došli do motiva za ovaj izliv neoprovincijalizma u mozak, zapitajmo se prvo: ko to tačno gura odluku da se imena menjaju? Čija je uopšte ovo ideja?

Jedini za koje u startu možemo sa sigurnošću tvrditi da ne stoje iza toga su – građani Beograda. Nakon što im je fantom rasturio Hercegovačku pa skinuo masku i raskopao pola grada, upropastio atmosfersku kanalizaciju, počeo da betonira Košutnjak i ugrađuje žičaru u Kalemegdan, najavio prebacivanje Starog železničkog mosta u park(!), ogolio Trg Republike, opustošio Savski nasip i rešio da spalionicu smeća smesti gradu pod nos, možemo sa sigurnošću reći da njih ni ovoga puta niko ništa nije pitao.

Jasno je i da je gradska Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica u svemu tome samo nemušti izvršilac, do te mere nekompetentan da su prošle godine preimenovali ulicu narodnog heroja Steve Filipovića, dajući je izvesnom Emilu „Lalecu“ Perški, međuratnom fudbaleru i – notornom simpatizeru ustaša.

Dobro, oni očigledno nisu u stanju da smisle ništa. Da li je u tom slučaju glavni uličar izvesni Goran Vesić, budući da je on odluku i objavio? To je krajnje upitno zato što je, za razliku od drugih projekata gradske vlasti, nemoguće ugraditi se u preimenovanje ulica. Ipak, to što vladajuće partokrate ne mogu da monetizuju nešto i dalje ne znači da ne mogu iz toga da izvuku posrednu korist, i to nas dovodi do državnog vrha.

Svi pamtimo kako se sadašnji predsednik proslavio prelepljivanjem table u Bulevaru Zorana Đinđića nalepnicom s imenom ratnog zločinca Ratka Mladića. Kada je došao na vlast, na njegov predlog su preimenovane Travnička i Zagrebačka, a dao je ime i Bulevaru Vudroa Vilsona. Ne kao predsednik, već u svojstvu građanina – poprilično jednakijeg od drugih, očigledno. Šta je sada smislio?

Pošto su pregovori oko priznavanja kosovske nezavisnosti dobili na brzini, predsednika ćemo sve češće viđati kako se fotografiše sa predstavnicima Kosova, a valja misliti na njegovo veličanstvo Rejting. Zato ćemo do konačnog sporazuma sve češće gledati kako vlast pokazuje nacionalističke mišiće. Imena ulica po Beogradu su idealan materijal za to: niko van Srbije se neće potresti, a sopstvenim biračima može da se pokaže kako smo Mi opet pokazali Njima da sa Nama nema labavo. Kao dodatna korist, etnički čisti spiskovi su ionako mladalački san Velikog Vođe, pa zašto na revizionističku lomaču ne baciti nekoliko uličnih tabli?

Upravo u tome i leži ironija. Svi koji će aplaudirati predsedniku zbog uklanjanja imena „neprijateljskih“ tabli podrazumevaju da na spisku beogradskih ulica koje će simbolički postati beline na mapi nije mesto Prizrenskoj ili Prištinskoj. Međutim, mnogi toponimi kojima je sada odjednom istekao rok trajanja nalazili su se u okviru Vođine voljene linije Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica. To što mu sada njihove table služe samo za dimnu zavesu trebalo bi da nagovesti da spisak izvesno još uvek nije konačan.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.