Veran Matić – Ljudsko dostojanstvo

Piše: Veran Matić

Ovo što se događa poslednjih nekoliko dana sa publikovanjem pomenutih fotografija ne predstavlja slobodu medija već elementarni neprofesionalizam i nepoštovanje zakona.  Ministarka je pravnica, ima položen pravosudni ispit i radila je u advokaturi. Drugim rečima, veoma dobro poznaje ovu problematiku. Samo je potrebno da „promeni šešir” i da umesto političarke, potpredsednice Vlade i resorne ministarke progovori kao pravnica koja tumači nedvosmislene zakonske odredbe.

Član 79. Zakona o javnom informisanju i medijima predviđa da se „prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.” Pozivanje na  to da se ovim objavljivanjem doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi, nije dovoljno opravdanje, pogotovo što je u toku istražni postupak iz kojeg očito „cure” pomenute fotografije.

Zakon o elektronskim medijima u članu 50. propisuje da se „medijska usluga pruža na način kojim se poštuju ljudska prava, a naročito dostojanstvo ličnosti.” Jasno je da to ovde nije slučaj. Nikakva zaštita identiteta žrtava ne može da zaštiti njihovo dostojanstvo niti da ospori kršenje ljudskih prava najbližih članova porodica koji još uvek ne znaju šta se desilo sa nestalim sinovima, braćom, muževima, očevima čija imena pojedini zvaničnici pominju u medijima. Šta god da su radili za života i kojem god kriminalnom klanu da su pripadali, to je neprihvatljivo.

Imajući u vidu da se ono što se događa poslednjih dana poredi sa scenama koje smo mogli da vidimo u akciji „Sablja”, podsećam javnost da tada još uvek nije postojao Savet za štampu, niti je postojao Savet RRA/REM, čija predsednica Olivera Zekić zdušno brani emitovanje pomenutih materijala tezom da su oni imali „edukativnu svrhu”. To nije opravdanje jer Zakon o elektronskim medijima u članu 50. jasno propisuje da se Regulator „naročito stara da se ne prikazuje ponižavajuće postupanje i scene nasilja i mučenja, osim ako za to postoji programsko i umetničko opravdanje.” Ne vidim da postoji dovoljno jako programsko opravdanje za scene eksplicitnog nasilja koje nemaju nikakvu svrhu edukacije. One jednostavno spadaju u domen krivičnog prava kada „tužilac takvu vrstu dokaza i informacija ne može i ne sme da deli sa bilo kim ko nema kontakta sa predmetom u kojem se ti dokazi nalaze“.

Osim „Sablje”, poređenja aktuelnih fotografija sa snimcima egzekucije šestorice civila u Trnovu od strane jedinice „Škorpioni”, asanacijom masovnih grobnica i pronalaženjem zemnih ostataka Ivana Stambolića – ne stoje. Između ostalog i zato što su pomenuta krivična dela pravosnažno dokazana, uz napomenu da je iza tih nedela stajao deo državnog aparata koji je ubio premijera, nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije i nevine civile. Ovim što se trenutno odigrava, država kao da se trudi da dokaže da nema i nikada nije imala bilo kakve veze sa osumnjičenim počiniocima, iako su doskora ti isti mediji bili puni navoda o takvim vezama. I baš to rađa sumnju. I vređa inteligenciju. Jer sloboda i profesionalizam medija nisu isto. Ljudsko dostojanstvo je već pogaženo, a sa njim i zakoni.