Veran Matić – Incest, pedofilija, silovanje, prećutkivanje i prikrivanje

18. Jul 2021.
Uvek mi je posebno teško saznanje da imamo izvanredne organizacije koje se profesionalno i posvećeno bave određenom npr. patologijom ili društvenim problemom, a da se što takve organizacije mogu da urade na promenama, prevenciji, zagovaranju, stručnim predlozima u oblasti zakonodavstva i prakse ne koristi na pravi način. To mi deluje kao situacija kada postoji saznanje o npr. pedofiliji, a da se ne uradi ono što je neophodno, već se potiskuje i prikriva.
jelleke-vanooteghem-Wa-HNVNskTI-unsplash
Ilustracija. Foto: Jelleke Vanooteghem / Unsplash

Piše: Veran Matić

Incest trauma centar je jedna od tih visoko kredibilnih organizacija, koja bi mogla da kompenzuje nedostatak adekvatne društvene sistemske brige o ovoj temi. Ipak, obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom nisu deo obrazovnog sistema.

Takva je organizacija Autonomni ženski centar, koja bi, na primer, sada trebalo da igra veoma važnu ulogu u transformaciji sistema rada u institucijama, kao što je Istraživačka stanica Petnica.

Sve kompetentnija organizacija je i grupa Novinarke protiv nasilja, ne samo kada je reč o solidarnosti, već i kada je reč o edukaciji za izveštavanje o vrlo osetljivima temama kao što je seksualno zlostavljanje, pedofilija, incest, svako nasilje prema ženama.

Ne mislim samo na ove pojedinačne slučajeve. Ovo su teme sa kojima društvo sâmo ne može da se izbori, teme koje karakteriše i izgrađena mačistička nasilna kultura na ovim prostorima, teme o kojima nema dovoljno znanja, naročito kada je reč o odnosu prema žrtvama, kada je reč o mehanizmima prevencije, adekvatnog reagovanja i sankcija.

Ovih dana pročitao sam izvanrednu knjigu Kamij Kušner „Familia Grande“ u izdanju Akademske knjige, koja je napravila podvig time što je objavila prevod skoro u isto vreme kada je objavljena i knjiga u Francuskoj. Na koricama knjige stoji sledeća napomena:

„Kćerka poznatog francuskog lekara i političara Bernara Kušnera optužila je svog očuha Olivija Dijamela da je seksualno zlostavljao njenog brata blizanca kada je imao 13-14 godina. Ovo je priča o tajni koju je poznata pariska intelektualno-levičarska porodica čuvala više decenija.

Otkriti je i uništiti, ili lagati da se ne izgubi naklonost oba roditelja, pitanja su koja pobuđuju otrovnu krivicu i graniče se sa smrću. Olivije Dijamel nagovorio je svoju žrtvu na ćutanje, a majka Evlin Pizije stala u zaštitu supruga rečima: „Osim toga, nije bilo sodomije. Felacije su ipak nešto sasvim drugo“.

Ovo je zapaljiva priča žene koja se najzad osmelila da ispriča nešto o čemu je familia grande dugo ćutala.“

Kamij Kušner (Camille Kouchner, 1975) je univerzitetski profesor prava. „Familia grande“ je njena prva knjiga. Na kraju knjige, nalazi se rečenica zahvalnosti:

„Zahvalna sam Viktoru što mi je dozvolio da napišem ovu knjigu, iako je želeo samo mir.“

Knjiga je silazak u pakao. U jednoj drugoj knjizi pročitao sam i da i kada je nasilnik mrtav, to nasilje živi i dalje. Posledice po žrtvu su nesagledive, po porodicu koja zna, a iz različitih razloga ćuti – razarajuće, poricanje svih kada se sazna, minimiziranje ili optuživanje žrtve, sve zajedno stvara patologiju mnogo širu od samog pojedinačnog slučaja. Stavlja celo društvo u neku vrstu patološkog stanja, koje neće, ne može, ne želi da vidi, ili tabloidizira stanje.

Samo u jednom danu pročitao sam u dnevnim novinama za dva slučaja incesta i pedofilije. I kao da je to dnevna vest iz crne hronike… Ne pretvara se u novinarsko istraživanje, u edukativno informativnu priču. Ne povezuje se sa velikim brojevima, problemima nereagovanja ili pogrešnog reagovanja. Nema toliko važnih stavova stručnih lica.

Zbog toga su važne ovakve knjige i sva svedočenja koja smo imali prilike da čujemo u poslednjih godinu dana.

O samom paklu u kojem su živeli Viktor, kojeg je zlostavljao njegov očuh, sestra Kamij koja je saznala i shvatila, ali koja je, na Viktorovu molbu, ćutala i kidala se tridesetak godina, najbolje svedoči posthumno pismo koje na kraju knjige Kamij piše svojoj majci:

 

Draga mama,

Mamuška moja,

 

Kada ujutru ustanem, tebe vidim. Govorim, a tebe čujem. Moja koža liči na tvoju. Ti si u svemu i svuda. Sveprisutna. Mnogo te volim.

Draga mama, mamuška moja, sada kada te više nema, ko će nas se sećati kakvi smo bili? Ko će svedočiti godinama našeg detinjstva?

Seti se, mama. Viktor te je mnogo voleo, voleo te je više nego mene. Seti se, Evlin, on je bio plav, a ja smeđa. Viktor je bio mali, a ja velika. Bio je blag i staložen, a ja živahna i vetropirasta. Seti se da smo mi tvoja deca.

 

Viktor je moj blizanac. Nije moj dvojnik. Nije moj prijatelj. Nije moj ljubavnik. On je tvoj sin, a ja ga volim više od svega. Viktor nije ja. To je jednostavno tako.

Tražio je to od mene, ali ga ja nisam zaštitila. Nisam znala kako.

Sve do tvoje smrti, mama, Viktor i ja smo bili jedno. Nisam osećala da je on neko drugi. Njegove želje su bile moje. Njegove želje i moje želje su bile prepletene, nerazdvojive, nerazmrsive, a ipak u osnovi, različite.

 

Istina je. Mama, brat mi je rekao : „Ćuti“, i sve do danas sam ćutala. Ali moje ćutanje nije bilo posledica datog obećanja. Nije bilo onako kako bi ti mogla misliti, nije bilo nikakvog pakta, nikakve tajne u koju smo se zakleli. Moje ćutanje je bilo dečje viđenje te stvari, bila sam dete. Moje ćutanje je bilo posledica tvog propadanja i gubitka poverenja u kući, mama. Posle Polinog samoubistva.

Bili smo mali, a vi ste nam se činili veliki, važni i bitni. Kako je naš očuh mogao želeti išta drugo do naše dobro? Ko sam ja da se tome suprostavim? Ko bi, da sam se suprostavila, izvršio samoubistvo?

Roditelji ućutkuju decu. Ne braća. Ne neposredno. Vaše želje, tvoje želje i želje tvog poremećenog muža, za nas su se pretvorile u užas kakav nikada kasnije nismo doživeli. Zato sam ćutala, mama.

 

Nisam štitila brata, već sam i ja bila napastvovana. Shvatila sam to tek nedavno. Naš očuh je od mene napravio svoju žrtvu. Moj očuh je mene pretvorio u svoju zarobljenicu. I ja sam jedna od njegovih žrtava. Žrtava izopačenosti. Obrlaćena, ali ne pokvarena, mama.

 

Gde ste vi bili? Šta ste radili dok smo mi propadali na vaše oči? Mnogo sam vas volela… Šta ste radili kada ste saznali?

 

Zamerila si mi što sam ćutala, mama, možda zaista nije trebalo da ćutim. Možda je trebalo da progovorim.

Mnogo sam o tome razmišljala. Tvoja osuda je najgori otrov.

Posle smrti Mari-Frans, mama, posrćem ali znam: čak i da sam progovorila, ti ga ne bi ostavila, Evlin.

Neki bi rekli da pripadaš „takvoj generaciji“, a ja mislim da pripadaš „takvim ljudima“.

 

Zar stvarno misliš kako je trebalo da progovorim?

Pogledaj me, mama – progovorila sam.

Preuzela sam rizik, iako ne mogu da dišem. Pritisla sam Viktora. Rizikujući da ga izgubim. Rizikujući da ću ga još više povrediti.

Očuh mi je naneo mnogo zla, i meni. Kada je napastvovao mog brata, mnogi su postali njegove žrtve.

Braći i sestrama usta su začepili neodgovorni roditelji. Stric, tetka, rođaci, deca i unuci, svi su postali žrtve. Tvoji unuci nisu razumeli zašto si se povukla, i to je nasilje.

Pogledaj me, mama. U ime svih žrtava ja pišem, brojnih žrtava koje se nikada ne pominju jer ljudi ne umeju da ih vide.

 

Mama, sve ove godine, borila sam se sa osećanjem krivice, tuga i bes su me gušili.

Imala sam 14 godina, pustila sam da stvari idu svojim tokom. Imala sam 14 godina, a zbog toga što sam pustila da stvari idu svojim tokom činilo mi se da sam ja to učinila. Imala sam 14 godina, znala sam i ništa nisam rekla.

Imala sam 14 godina i lagala sam te, mama. Imala sam 14 godina i verovatno sam uživala kada sam otkrila prostor za koji sam verovala da je zabranjen.

Imala sam 14 godina, a sestra prima krivicu na svoja leđa da olakša bratu, njegovo iskustvo postaje njeno da ga rastereti. Sami smo sebe zarobili.

 

Niko ne može bolje od mene razumeti iracionalnost Viktorovog osećanja krivice. Živela sam sa tim osećajem, svakog dana, trideset godina.

Sve dok se mala, živahna i radoznala devojčica nije oslobodila majke i pokušala da otruje hobotnicu tako što će napisati ovu knjigu.

 

Pariz, avgust 2020.

Zahvalna sam Viktoru što mi je dozvolio da napišem ovu knjugu, iako je želeo samo mir.

 

Delovi iz knjige Familia grande Kamij Kušner u izdanju Akademske knjige, obraćanje Kamij Kušner očuhu zlostavljaču i pedofilu

“… Mog brata povremeno pozove majka. Viktoru je rekla da očuh ne poriče. “Žao mu je, znaš. Muči sebe neprestano. Ali, razmislio je, očigledno je da si ti morao iamati više od 15 godina. Osim toga nije bilo sodomije. Felacije su ipak nešto sasvim drugo.”
Meni upućuje reči pretnje: “Kako ste me mogli ovako prevariti? Prva ti, Kamij, kćer moja, morala si da me upozoriš. Videla sam koliko vi volite mog čoveka. Odmaj sam znala da ćete pokušati da miga pretmete. Ja sam žrtva.”
Osim toga pokušala je da me ućutka. Predložila mi je da napišem priručnik za ediciju koju ona uređuje, slala mi je novac da sastavim kraj s krajem, pričala mi je kako me voli i kako je usamljena daleko od svoje dece i unučadi. Osim toga, praktično ni reč.

Kada je bio mali brat me je upozorio: “Videćeš, poverovaće mi, ali će iz svečano boleti briga”. Jebiga. Bio je u pravu.

Objasniću ja tebi koji kažeš da smo mi tvoja deca. Kada jedan adolescent kaže “da” nekome koji ga vaspitava, to je incest. On kaže “da” u trenutku kada se njegove seksualne potrebe tek bude. Kaže “da” zato što ima poverenje u tebe I u ono čemu ga nakaradno učiš. Kada neko odluči da to iskoristi to je silovanje, razumeš li? Zato što u tom trenutku, mlad dečak zapravo neće umeti da kaže “ne”. Suviše će želeti da ti učini zadovoljstvo I, verovatno, da otkrije nešto novo.
Objasniću ti da će potom, još dugo mlad dečak govoriti “da” kako bi porekao užas takve situacije. To će potrajati, a zatim će osećati krivicu, reći će sebi da je on kriv, da je on to tražio. To će biti tvoja pobeda, tvoj izlaz da se izvučeš.

Održaću ti ja predavanje baš iz prava – silovanje je svaki čin seksualne penetracije, bilo koje prirode, počinjen silom, prinudom, pretnjom ili iznenađenjem. Ovo je bilo iznenađenje!
A prinuda, šta je s njom ? Kakva kurvanjska moralna prinuda! Činjenica je da smo te mnogo voleli, vidiš? Činjenica je da smo imali veliko poverenje u tebe I da bismo tee branili do smrti da je trebalo. Činjenica je da nismo mogli čak ni da te strpamo u ćuzu, toliko smo te se bojali. Činjenica je da se to dogodilo zato što si ti bio u pitanju. Ne neko drugi. Ti.
Mesecima si napastvovao mog brata, vidiš li sada u čemu je problem? Činio si to gotovo preda mnom, I bilo te je za to svečano briga, pretvorio si me u saučesnika svoj poremećenosti. Vidiš li strahove koji nas od tada progone?”

Ali i ti si profesor prava. Ti si advokat. Dobro znaš da ćeš se zbog zastarelosti, izvući. Lako je tebi. Dvadeset godina. Ako se ne izvučeš, dvadeset godina

Share