Veran Matić – Jedno slovo, dva broja – 34 godine od osnivanja Radija B92

Piše: Veran Matić

Radija nema odavno u etru, a Goricu smo nedavno izgubili. Kao što među nama više nisu Zlatko Jošić i Peđa Obradović, koji su nas napustili između prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg 15. maja.

Iz godine u godinu, osipa se ekipa koja je kreirajući, edukujući, radeći, deo sebe ugradila u nekadašnji B92. Vreme, godine i bolesti čine svoje. Dolaze na naplatu „produžene” devedesete, neprospavane noći, stres, životni i bankarski krediti, nerviranje i svakodnevni rad pod pritiskom. Najbolji dokaz su rezultati nedavno sprovedenog istraživanja o mentalnom zdravlju ovdašnjih novinara i medijskih radnika. Zabrinjavajući nalazi odraz su stanja u medijima, sa profesionalnim ostrvima nalik nečemu što je nekada bio i predstavljao B92.

Sećanje i ovakva poređenja aktuelizuju se kada kao društvo prolazimo kroz katarzične događaje u kojima davno uspostavljeni standardi profesionalnog medijskog izveštavanja iz vremena B92 ostaju nedosegnuti. Društvene mreže, nove tehnologije i poslovni modeli nameću nova pravila, ali sam siguran da suština etičkog i profesionalnog novinarstva ostaje ista. Dobro se zna koji standardi moraju biti zadovoljeni da biste bili i ostali kredibilni izvor informisanja kojem se slušaoci, gledaoci i čitaoci prvo okreću u kriznim situacijama. Onaj stari B92, koji je devedesetih predstavljao alternativu mejnstrimu, a u prvoj deceniji ovog veka pokaznu vežbu kako bi ovdašnji elektronski mediji sa nacionalnim pokrivanjem mogli i kako bi trebalo da izgledaju, na žalost nije bio dovoljan da mejnstrim mediji sa profesionalnim dignitetom ovde ozbiljno zažive.

To je jedan od najvažnijih razloga zašto nekadašnji B92 više ne postoji. Zato što je svojim ustrojstvom, načinom funkcionisanja, brigom o svakom članu te medijske porodice dosegao standarde o kojima i danas pričaju rasuti po brojnim redakcijama koje deo uspeha baziraju i na znanju, kreativnosti i profesionalizmu koleginica i kolega koji su potekli iz Makedonske 22, Svetozara Markovića 79 ili Bulevara Zorana Đinđića 64, gde su nam bile redakcije, ili sa drugih skrivenih lokacija, poput Miročke ulice.

Nije nam uspelo da naš model nametnemo kao rešenje za izlaz iz dugogodišnjeg medijskog lavirinta u kojem i dalje bauljamo okupljajući se, opet kao nekada, masovno na ulicama. Ovde se  sve na kraju završi oko i u vezi sa medijima. Zato nam B92 i dalje nedostaje. Kao progresivni glas razuma koji je išao ispred svog vremena, jer i danas se žestoko debatuje o njegovoj zaostavštini. Poslednji primer je film „Vidimo se u čitulji”, kojeg ne bi bilo da nije bilo nas, kao što ne bi bilo mnogih referentnih tačaka naše prošlosti i sadašnjosti bez jednog slova i dva broja, simbola jednog vremena koji je davao nadu da, ipak, nije sve otišlo bestraga i da postoji svetlo na kraju tunela.

Arhiva B92 uveliko je uništena kada su najveće štetočine u istoriji Srbije, jurišne snage SPS za vreme bombardovanja, neposredno pre državne likvidacije Slavka Ćuruvije, zauzele prostorije i uzurpirale imovinu sticanu deset godina. Zbog toga postoje ideje stare ekipe da se prikupi sve što postoji u ličnim arhivama novinara, voditelja, tonaca, svih koji su prošli kroz B92, a samo do 1999. godine bilo je više od hiljadu onih koji su nešto radili u i za ideje slobodnog novinarstva, javnog interesa, alternativne umetnosti i kulture, demokratije i slobode… I da učinimo javno dostupnim novim generacijama, ali i svima koji su sa nama delili devedesete. I loše, ali i puno dobrog koje je činilo front u čijim temeljima je bio i B92.

Znamo i da veliki broj onih koji su pratili B92 ima sačuvane brojne emisije koje su obožavali i koje su imale kultni status. Kada god se na nekom postu ili sajtu postavi neka od tih emisija, doživi veliku slušanost ili gledanost, kao neka vrsta vrlo aktuelnih sadržaja, kao da ništa nije zastarelo. Jasno je i da je razlog za to što nam se istorija ponavlja, jer ne učimo ništa iz nje. Možda bi svedočenja iz arhive B92 mogla bar malo da utiču na katarzu koja bi morala da usledi nakon ove tragedije koju živimo, da nam se opet sve ne pretvori u farsu, sa svim opasnim posledicama i perspektivama. Možda bi ti glasovi, pristup, ponuđena rešenja, mogli da opomenu ili zapale iskru novih pristupa i rešenja za izlaz iz ovog, naizgled, bezizlaza.