Slučaj Dinka Gruhonjića

26. November 2020.
Onaj ko je smislio da početkom ove nedelje na onakav način zapreti Dinku Gruhonjiću i njegovoj porodici, učinio je mnogima medveđu uslugu.
GRAFITI MRZNJE NA ZGRADI UREDNIKA VOICE-A
Foto: BETA/Dinko Gruhonjic/DS

Piše: Veran Matić

Povod za ovaj bezobziran napad je, navodno, bio Dinkov tekst objavljen na sajtu VOICE.

Biću direktan i veoma jasan: Nema opravdanja i nedopustivo je da se zbog toga atakuje na njega i da se, na zgradi u kojoj živi, pišu preteći grafiti.

Očekivao sam da će neko iz vlasti ovo da kaže ili napiše – prvenstveno njegove sugrađanke, ministarke Gordana Čomić i Maja Gojković.

Nisam čuo ni jednu jedinu reč, i nije mi drago zbog toga.

Jedinu osudu sam čuo od strukovnih udruženja i kolega koji su preksinoć, u akciji solidarnosti, prekrečili sporne grafite.

Dragi ljudi, hvala vam mnogo na podršci, jako nam je značila solidarnost. Navikli smo ovde da nam prete. Ali, nikada nam do sada još nisu došli „na vrata“. A saznaćemo i ko su ti koji su nam došli na vrata. „Na vrata“ se ne dolazi nepozvan…

Raduje solidarnost ali me brine što naši političari ne shvataju da nikada nećemo poboljšati položaj na listama medijskih sloboda, niti popraviti utisak u drugim rangiranjima, sve dok se događaju ovakvi incidenti, koji nailaze na opravdanu osudu Reportera bez granica i sličnih organizacija na čijim se izveštajima, u velikoj meri, baziraju zaključci o stanju u Srbiji.

Nema svetle budućnosti u društvu u kome je vrlo lako drznuti se i pretiti @NDNV Dinku Gruhonjiću samo zbog toga što profesionalno radi svoj posao.

Sramno je što je to uopšte moguće. Međutim, to je posledica dubokog problema nereagovanja državnih organa na pretnje novinarima.

U isto vreme kada je neko slao poruke mržnje i pozivao na nasilje prema Dinku, imali smo sastanak Stalne radne grupe za bezbednost novinara.

 

Na sastanku je u fokusu bila diskusija povodom izjave republičke tužiteljke Zagorke Dolovac o tome da opada broj fizičkih napada na novinare.

Što je bio razlog za serijal tekstova Tamare Spaić.

Verujem da bi reakcija bila daleko blaža da nije u pitanju tužiteljka čija pasivnost i prećutkivanje izaziva frustraciju opozicione, nevladine i medijske scene, što nadilazi iskrene želje, napore i trud Branka Stamenkovića, člana Radne grupe koji reprezentuje tužilaštvo.

U ovakvim prilikama se, možda, najbolje primećuje kako se dobra volja i profesionalizam pojedinaca iz neke od grana vlasti  unutar Radne grupe i dalje  ne prepoznaje kao signal i pružena ruka, koju treba prihvatiti i konstruktivno sarađivati, kako bismo našli rešenje u kojem bismo imali efikasno procesuiranje vezano za slučajeve poput ugrožavanja bezbednosti Dinka Gruhonjića i njegove porodice.

Umesto toga, dešava nam se da se nadgornjavamo, rasplinjavamo i da biramo da, u zavisnosti od afilijacija, idemo „šumom ili drumom“, što nas dodatno slabi i frustrira.

Mislim da moramo da nastavimo da radimo zajedno u telima poput Radne grupe jer samo tako možemo da pokušamo da sprečimo da se ispisivanje grafita ne pretvori u nešto mnogo opasnije i tragičnije.

Postoji opšta saglasnost da je važno unaprediti rad Stalne radne grupe, učiniti je efikasnijom kada je reč o istragama, utvrđivanjima počinilaca, ali i pronaći mehanizam za prevenciju, sprečavanje da do nasilja dođe.

Pored svega je potrebno da čujemo i jasne osude iz Vlade, bez obzira na istoriju neslaganja sa napadnutim.

U tom smislu, pozivanje na član 8, Zakona o javnom informisanju i medijima, (kao i u slučaju verbalnog napada na Žaklinu Tatalović), nije dovoljno opravdanje:

„Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.

To ne može i ne sme biti argument za prećutkivanje i jasnu osudu ovog čina, i zato se taj jaz mora što pre premostiti.

Slične objave

Share