Neprijatelji slobode medija

Piše: Veran Matić

Tako smo doživeli da u neslavno društvo čelnika država i vlada  koji na drastične načine nemilosrdno sprovode suzbijanje slobode medija bude uvršćen i šef jedne članice Evropske unije.

Ovakav ishod trebalo bi sve da nas zabrine imajući u vidu bliskost ovdašnje i mađarske vlasti, koja je najviše doprinela da se Mađarska trenutno nalazi samo jedno mesto iznad Srbije na godišnjem indeksu slobode štampe francuske nevladine organizacije. Sve to izaziva zebnju, naročito kada se pročita obrazloženje koje objašnjava Orbanov status „neprijatelja slobode štampe“:

„Samoproglašeni šampion „neliberalne demokratije“, Viktor Orban, od povratka na vlast 2010. godine nije zaustavio napad na medijski pluralizam i nezavisnost. Nakon što je javni servis pretvoren u propagandni organ, privatni mediji su potčinjeni ili svedeni na tišinu. Metode mogu biti suptilne ili drske, ali su uvek efikasne. Zahvaljujući političko-ekonomskim manevrima i kupovini medijskih kompanija od strane oligarha bliskih vladajućoj stranci Fides, ona sada kontroliše 80 odsto medijskog pejzaža u zemlji. Na vrhu je fondacija Kesma, koja poseduje približno 500 provladinih medijskih organizacija. Preostali nezavisni mediji diskriminisani su u vladinom oglašavanju i pristupu zvaničnim informacijama. Njihove novinare sistematski ocrnjuju u provladinim medijima, koji ih nazivaju dobavljačima „lažnih vesti“. Ova optužba postala je i krivično delo za vreme krize Covid-19, sa efektom samocenzure za novinare i njihove izvore. Ove raznolike predatorske tehnike pokazale su se toliko efikasne da su inspirisale Orbanove poljske i slovenačke saveznike“.

https://rsf.org/en/predator/viktor-orban

Srbija ima više nego bliske veze sa državama čiji se lideri nalaze na listi neprijatelja slobode štampe – od Rusije preko Kine do Berlorusije. Putin, Đinping, Lukašenko, Orban, a sve više i poljske i slovenačke vlasti nisu one na koje bi trebali da se ugledamo u pogledu medijskih sloboda. Nažalost, plašim se da moje mišljenje ne dele mnogi u ovdašnjoj vlasti, koji kao da se trude da lokalizuju i praktično primene medijska iskustva iz našeg susedstva sa kojim smo povezani po mnogim osnovama, pa tako imamo plaćeni oglas premijera Orbana u inostranim medijima koji kaže da „Srbiju treba primiti u članstvo Eropske unije”.

Ne sporeći činjenicu da bi za Srbiju zaista bilo dobro da što pre postane EU članica, nisam siguran da nam odgovara da se ova vrsta lobiranja sprovodi od strane „neprijatelja slobode medija“. Znajući u kojoj meri je poglavlje o osnovnim slobodama (u koje se ubraja i sloboda izražavanja) visoko na listi prioriteta većine članica Evropske unije, plašim se da će nam ovakva vrsta podrške pre odmoći nego pomoći. Uostalom, svedoci smo da se kritički delovi izveštaja o Srbiji umnogome odnose baš na oblasti koje Orban sistemski unižava i svakodnevno ugrožava.

Sa druge strane, u pravu je Milan Antonijević koji u izjavi za Danas kaže da će putem ovog oglasa „dobro čuvana tajna zvaničnog Brisela, proširenje EU na naš region, može dobiti pažnju širih krugova. Verujem da su mnogi u EU prvi put čuli da Srbija nije deo EU, ali mogu obratiti pažnju i na to zbog čega nas Orban i njegov plahoviti Fides favorizuju i koje to vrednosti Srbija deli, a koje ne sa premijerom severnog nam suseda. U tim razlikama će videti da li nas vredi primiti ili nas staviti na led“.

Kao i uvek,  hodamo po ivici. Sedimo na više stolica sve dok nam je to dozvoljeno. U jednom trenutku ćemo morati da se odlučimo kom društvu želimo da pripadamo. Lista „neprijatelja slobode medija“ nam pomaže da lakše načinimo valjani izbor.