Kucajući na vrata raja (FOTO GALERIJA/VIDEO)

Autor: Veran Matić, Foto galerija: Privatna arhiva

Dok je u novogodišnoj noći sa trgova grmelo veselje, dok su noć razarale eksplozije kao da je bombardovanje, dok su nebo parale rakete a obale obe reke ljuljale na prepunim pijanim splavovima, na Malom Tašu, tiho se čula numera „Knockin’ on heaven’s door“. „Kucajući na vrata raja“ čulo se mobilnog telefona Sofije Negić, okačenog na mlado stablo japanske trešnje, gde ga je stavila mama Beba. Deset stabala japanske trešnje Ane, Andrije, Angeline, Adrijane, Bojane, Katarine, Mare, Eme, Sofije i Dragana u „Parku anđela“, ispraćali su tužnu godinu na svoj način sa željom da u maju procvetaju najlepšim cvetovima. Mame Nina, Marija, Dragana, Ninela,  ukrasili su trešnje, kao i kedrove u Kralja Milutina, sa svetlećim sijalicama i novogodišnjim ukrasima, irvasima, balerinama i jelkicama. I Zoran, Lena i Miljana su dočekali novu godinu u vrtu uz zvuke valcera uz kojeg je Katarina trebalo sa svojim odeljenjem da igra na festivalu baletskih škola 16. maja. 

Verujem da je puno građana bilo ove noći upravo u mislima i srcima sa Bebom i drugim roditeljima, sa našim anđelima. Doček ove Nove godine morao je da bude mnogo drugačiji od svih drugih, u miru i sa pijetetom, sa promišljanjem o tome gde sve grešimo i kako to da popravimo. I da budemo ujedinjeni u toj nameri.

Parkovi sećanja, manifestacije posvećene imenima postradalih, nagrade, priče o životima, kreativnosti, pameti i dobroti, doprinose sećanju i predstavljaju konkretan prilog naporu da se načini bolje društvo i stvori prostor za katarzu. 

Stanje u kojem se nalaze roditelji nevino stradalih treba da nam bude rečit indikator u kojoj smo meri uspešni u tim aktivnostima. Nažalost, trenutno stanje ukazuje da smo kao društvo od maja do danas načinili nedopustive propuste. 

Još nije kasno da „promenimo ploču“ i učinimo ono što neka društva čine u sličnim situacijama: da shvatimo da su to i naša deca, naši mladi, i da se moramo ponašati u skladu sa tom činjenicom koja podrazumeva primereni nivo empatije, saosećanja i energije i iskrene potrebe da menjamo društvo nabolje. 

A nada i vera u tu mogućnost nikada ne sme da nas napušta, jer kao što mi je rekao jedan od prijatelja upravo na temu mogućnosti ozdravljenja društva kroz aktivno, trajno sećanje na sadržajne, kreativne živote naših anđela: 

Ja se iskreno nadam da mala grupa ljudi vezana i inspirisana istom vizijom, misijom i vrednostima, može pokrenuti ponovo velike promene na bolje…