Intenzivne nege, uskršnja iskušenja, i o čemu misliti za budućnost

Piše: Veran Matić

U svakom slučaju, na onom osnovnom ispitu ovog iskušenja pala je prva Srpska pravoslavna crkva, koja je i pored jasne zabrane, otvorila vrata vernicima, a u mnogim slučajevima kroz pričest, stvorila mogućnost da se zaraza proširi.

Meni to nije nikakvo iznenađenje, jer tu prirodu neodgovornosti crkva/crkve pokazuju od kada postoje. Niti me čude medijski moguli koji se promovišu kao nadrilekari, zbunjujući ionako sluđene građane, a bez ikakvih sankcija iako se radi o krivičnom delu. I pandemija i nova situacija proizvode različite paranoje i psihoze, koje bi trebalo smirivati, strpljivo komunicirati, saosećajno pomagati.

Dr Nikola Bogosavljević reče ovih dana: “Kovid će proći, izborićemo se sa njim, ali ovo društvo boluje od mnogo težih bolesti. Bolujemo od nemorala, neljudskosti, nepismenosti, nesolidarnosti, bahatosti, bezobrazluka. Za te bolesti nema i neće biti vakcine, mi kao društvo moramo jednom za svagda da potpuno izolujemo i stavimo u karantin sve one koji su promoteri takvog sistema nevrednosti. Da ih jednom zauvek dislociramo iz našeg društva i da ga spasemo daljeg sunovrata.”

Verujem da se ne misli i na fizičke izolacije i slične metode, već da napravimo društvo koje će izolovati ideje nadrilekarstva, mesijanstva, koje će biti prosvećeno… u kojem će nadvladavati razumni, oni koji nesebično rade za opštu dobrobit, transparetno.

***

Danas već neka druga atmosfera. Najavljeno olakšavanje uslova vanrednog stanja stvara nova očekivanja, čini mi se nerealna. Priželjkivanje da se Život vrati u stare tokove može biti opasno. Neodgovorno ponašanje ako se ne sankcioniše ponovo će se pretvoriti u kažnjavanje velike većine.

***

Zanimljivo je da se javljaju donatori koji razmišljaju trezveno: znamo da su urgentne potrebe na neki način zadovoljene ali znamo i da još puno toga treba da se popravi, nabavi, opremi, da se stvore bolji uslovi za rad lekara, i stavljaju nas u Fondu B92 i Srpskom filantropskom forumu pred nove zadatke. Potrebno je da pronađemo šta se sve može uraditi a da ima upotrebnu vrednost i sada a i za budućnost, neka kapitalnija investicija. Raduje me kada imamo proaktivne donatore. Već danas informišemo se, testiramo one koji znaju…

Današnji favorit su intenzivne nege, sređivanje prostora na način da sva oprema i ljudstvo imaju najbolje moguće uslove za rad. Narednih dana prikupljaćemo podatke iako je to sada jako teško, naročito u kovid bolnicama, ali je to u isto vreme jako važno… Osećam da će se fokus donatora premestiti na nova polja kada se smanji direktna opasnost. Zbog toga ćemo nastojati da što pre damo nove projekte za koje smo i sami uvereni da ih je neophodno realizovati.

***

Ovih dana obeležava se godišnjica proboja logoraša iz logora Jasenovac. I posle nekoliko godina po prvi put se zajednički obeležava u prisustvu predsednika Hrvatske, premijera, predsednika sabora i predstavnika žrtava – Jevreja, Srba, Roma, antifašista itd…

Ovo je i mesto na kojem su ustaše ubile najveći broj Hrvata na jednom mestu.

Ovo je svakako neka vrsta dobrog nagoveštaja. Ali zašto to nije dan kada se na tom mestu okupljaju svi državnici iz regiona, predstavnici svih naroda, antifašisti, patritote, veterani, mladi… Stratišta moraju da nas podsete, poduče, upozore…

Svakako neki mali pomak je i prikazivanje filma „Dnevnik Diane Budisavljević“ na hrvatskoj nacionalnoj TV i Radio-televiziji Srbije. Emitovanje u Hrvatskoj bilo je predviđeno za jesen, ali su tražili pomeranje na sutrašnji datum. Autorka i rediteljka filma Dana Budisavljević javila je RTS-u i oni su odlučili da istog dana emituju. Dana je posvetila desetak godina stvarajući film koji je jedan oblik katarze, sudeći po prijemu kod publike. I to nije samo autorski čin, to je još jedan snažan pokušaj da se ljudskim vrednostima, humanošću usprotivi reviziji istorije, reviziji čovečnosti, plemenitosti.

***

Ovih dana obeležiće se i Nacionalni dan sećanja na Holokaust, koji podseća na dane kada je iz Beograda 1942. godine u Berlin otišla poruka šefa Gestapoa da je Beograd postao Judenfraj, grad bez Jevreja, posle likvidacije svih zatvorenika u logoru Judenlager Semlin – sa tog mesta, današnjim Beograđanima poznatog kao Staro sajmište, kamionom „dušegupkom“ u smrt je poslato 6.300 osoba, uglavnom žena, dece i staraca, a ukupno u Beogradu i okolini u tih prvih godinu dana okupacije Trećeg rajha ubijeno je oko 16.000 pripadnika ovog naroda.

Ovih dana, kada lekari, medicinske sestre i bolničko osoblje herojski ulažu svo svoje znanje i snagu u spašavanje života obolelih od koronavirusa, podsećam na Hildu Dajč, koja se i pored protivljenja svoje porodice prijavila dobrovoljno da u logoru nastavi da kao medicinska sestra pomaže, kako je sama izjavila, “ljudima kojima je potrebna pomoć”. U nekoliko sačuvanih pisama iz logora na potresan način svedoči o neljudskosti i o ljudskoj patnji.

I ova priča, kao i priča o Starom sajmištu, još uvek čekaju da se pretoče u javnu priču dostupnu svima kroz Memorijalni centar Staro sajmište. Ili kroz umetnost i kulturu – npr. knjiga Davida Albaharija „Gec i Majer“ odličan je predložak za film. Zograf je napravio odličnih nekoliko strip tabli o Hildi Dajč i njenim pismima. I ova priča mora biti deo naše kulture, kolektivnog pamćenja, urezana u naš DNK kao brana protiv pojava koje i danas imamo a koje ne samoda podsećaju na već viđenoi preživljeno zlo, već su i sami po sebi zlo.

***

Kada je reč o knjigama, uspeo sam da pročitam tokom ova tri i po dana totalnog karantina knjigu “U požaru svetova – Ivo Andrić – jedan evropski život“ nemačkog novinara i publiciste Mihaela Martensa. I sam sam hteo da objavim ovu knjigu u Samizdatu, ali smo imali lošiju ponudu od Lagune.

Knjiga donosi nova saznanja o životu Ive Andrića, a njegov život je baš bio bogat i zaista, još jedan koji zaslužuje filmovanje. Verujem da je snimanje filma po knjizi „Na Drini ćuprija“ ili nekog drugog njegovog dela kompleksno, ali ova knjiga Mihaela Martensa daje sasvim dobar materijal za uzbudljiv film. Čitajući knjigu poželeo sam da ponovo prelistam „Znakove pored puta“ i nekako mi se čini da je to prava knjiga za suočavanje sa nama samima ovih dana, kada imamo više vremena za to nego ikada u životu.

Andrić je ove misli pisao celog života, ali ih je filtrirao i složio u knjigu u svojoj starosti. Kada ih čitam sada, posle knjige o njegovom životu, dobijaju novu formu, kao da su roman a ne zbirka kratkih eseja, aforizama, ili anegdota.

***

Prošlo je 18 časova i kod Kalenića vidim puno starijih od 65. Rekao bih baš radostan trenutak, bar ga tako doživljavam. I koliko god sve orvelovski izgledalo sa rasporedima šetnji, veoma je važno za budućnost promišljati o načinima života koji će uvažavati opasnosti, osmišljavati kako ćemo se čuvati tih opasnosti a sa što manje rešenja koje će proizvoditi nove bolesti, ograničenja, urušavanje demokratije, tolerancije, kulture, oduzimanje slobode i prava. Na žalost, ne vidim previše napora u tom smeru.