Biti mlad i ambiciozan u Srbiji znači stalno proveravati granice onoga što je moguće. Ne možemo se odupreti utisku da mladi žive između dve krajnosti – između želje da veruju i razloga da odustanu. Sve vreme se trudimo da učimo, radimo, verujemo da trud ima smisla, a istovremeno posmatramo kako se vrednosti premeštaju sa znanja na podobnost. Sistem nas uverava da prilike postoje, ali tek kada naučimo kome da se obratimo. Ambicija se ovde često tumači kao nestrpljenje, a želja mladih za nečim većim i boljim kao naivnost. U početku te pokreće želja da napraviš promenu, a onda polako naučiš da svaka promena ima cenu, i da je prevelika za one koji još uvek pokušavaju da opstanu. Ipak, postoji ta tanka linija između razočaranja i upornosti i mnogi od nas po njoj hodaju svakoga dana.