Ono što se u ratovima od bivših vremena do danas nije promenilo (a po svemu sudeći i neće skoro) jeste to što i dalje vazduhom lete komadi metala. Tako je i danas u Ukrajini. A novinari pokušavaju da između dve zaraćene strane otkriju istinu.

Kao što Srbija nikada nije bila Slobodan Milošević, tako ni Rusija nije Vladimir Putin. Ona je na ulicama i u redakcijama nezavisnih medija. A ovi što u Srbiji brane rusku invaziju nisu nikakvi stvarni rusofili, već putinofili. Ništa ti nemaju sa pravom ruskom kulturom. Njima ama baš ništa ne znače Kandinski, Maljevič, Platonov, Stravinski. Mnogo su im bliži samodršci dinastije Romanov, Raspućin ili Staljin.

Uličnog muzičara Kristijana Kostića Blekija na smrt je prebio dvadesetjednogodišnjak. Tražio je od njega novac, ovaj mu je dao sve što je imao, 390 dinara, ali je mladi Žabaljčanin, nezadovoljan sumom, iskalio svoj bes na onome ko je bespomoćan, izgledom “neprihvatljiv”, drugačiji.

U transparentu sa gore citiranim natpisom na vaterpolo utakmici Crvena zvezda - Šabac Više javno tužilaštvo nije prepoznalo elemente nacionalne i verske netrpeljivosti. To mu u interpretaciji Tužilaštva dođe, valjda, kao malo agresivniji izraz nekog nesviđanja, tipa „ne sviđa mi se tvoja frizura“, pa na toj osnovi i „ne sviđa mi se hrvatsko poreklo“ trenera crveno-belih Mirka Vičevića, pa nećemo sa njim da se bratimimo, a čije je značenje zapravo nedvosmisleno: marš iz Zvezde Hrvatu jedan.

Na današnji dan pre tačno 80 godina krenuo sam u školu u Novom sadu. Pred kućom je bio veliki plakat na mađarskom, srpskom i nemačkom jeziku: „Racija...“ Preleteli smo preko objašnjenja: u gradu se nalaze sumnjive osobe i velike količine oružja, niko ne sme da napusti stan, prozori treba da su zatvoreni, zabranjeno je gledati na ulicu. Nema škole! Mene tada ništa drugo nije zanimalo. Imao sam nepunih 13 godina.