Fudbal na Olimpijadi 1952: Tito – Staljin (8:6)

Piše: Ivan Ivanji, Vreme

Spadam u manjinu koja ne mari za fudbal, ali učešće naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Kataru me je trglo iz fudbalske nezainteresovanosti. Upisao sam se u sedam miliona srpskih eksperata za taj sport i kao takav propatio drugu polovinu drugog poluvremena utakmice protiv Kameruna. I ja sam, naravno, znao bolje od Piksija šta je trebalo da se radi posle našeg vođstva od 3:1. Sada sa zebnjom iščekujem susret sa Švajcarskom koji je obojen i raznim političkim konotacijama.

Međutim, pošto sam stariji od većine današnjih navijača, setio sam se daleko dramatičnije utakmice pre ravno sedamdeset godina, one na Olimpijadi 1952. koju je posmatrao ceo svet,  kada je Jugoslavija protiv SSSR povela sa 5:1, a Sovjeti uspeli da izjednače na 5:5. Bilo je to u vreme vrhunca sukoba između Tita i Staljina, tako da se tu najmanje radilo o sportu: utamica se igrala u žiži svetske politike, za sovjetske igrače je bukvalno mogla da se ispostavi kao pitanje života i smrti. I Tito i Staljin su slali telegrame svojim ekipama. Celi svet je toj utakmici pridavao poseban politički značaj, “Rojters“ je pisao o “meču stoleća“.

Atmosfera je pred utakmicu bila užarena. Na granicama Jugoslavije sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom, tzv. satelitskim zemljama SSSR, svakog dana su rasle tenzije, čak se i pucalo, neki vojnici su poginuli. Da li je pretio i vojni napad? Staljin je govorio da može jednom rukom da zbriše Jugoslaviju. Da li bi u slučaju takvog napada Amerika pritekla u pomoć? Verovatno ne bi, saradnja Beograda i Vašingtona tek je počela. Istočnoevopske novine pisale su, radiostanice javljale da je Jugoslavija “sluga imperijalizma“, “Juda komunizma“, Tito je bio “fašistički pas pušten s lanca“.

A onda su se u predgrađu Helsinkija Tampere sukobile fudbalske ekipe dve zemlje, na travnatom terenu su koplja ukrstili Tito i Staljin.

Kad život stane na tri dana

Te 1952. godine izašla je moja zbirka pesama “Vozovi“. Sa honorarom u džepu otišao sam u agenciju “Putnik“ da vidim kuda bih moga na more. Platio sam dvonedeljni aranžman u jednom od tada najboljih hotela Jugoslavije “Ekscelzioru“ u Dubrovniku. U toku su bile Dubrovačke letnje igre, gledao sam “Hamleta“, Vojnovićevog “Plakira“, divio se sjajnoj Mariji Crnobori, njenom mužu i reditelju Marku Fotezu koji je naizgled bio u perfektanom braku sa njom, ali je istovremeno održavao ljubavnu vezu sa prelepom, mladom Selmom Karlovac.

U “Ekscelzioru“ je bila smeštena i ekipa filma “Svi na more“ koji se snimao pred našim nosom, napisao sam i kritiku za “Omladinu“ sa naslovom “Milioni u more“, a posle mnogo godina u romanu “Balerina i rat“ kako je legendarni partizanski junak Peko Dapčević osvajao heroinu filma Milenu Vrsajkov, koju sam dobro poznavao još iz Novog Sada. To je bila bolja priča za film od one koja se odvijala pred kamerama.

Sve to je stalo 20. i 22. jula. Nikog i ničeg nije bilo na plaži, ni plivača, ni barke. Jugosloveni širom zemlje su se okupljali oko radioaparata. Sve jugoslovenske radiostanice su se ujedinile radi prenosa ovog fudbalskog olimpijskog okršaja. Prenos je počeo legendarni komentator Radivoje Marković. Jugoslovenski golman Vladimir Beara je u jednom momentu istrčao, pokušao da boksuje loptu, ali je ona pored njega poletela prema praznom jugoslovenskom golu… i Marković je od uzbuđenja bukvalno izgubio glas. Lopta je srećom tresnula u stativu, ali on glas nije uspeo da povrati, pa je uskočio Hrvoje Macanović i nastavio prenos.

Svi gosti “Ekscelziora“ su se okupili u bašti u kojoj je postavljen radioaparat, među nama i nekoliko studenata pozorišne akademije, najslavniji među njima Đuza Stojiljković. Inače je tu svirao sjajni mali orkestar Bobija Guteše.

Jugoslovenski amateri protiv sovjetskih oficira

Ostavimo nakratko ova uzbuđenja i vratimo se malo unazad. Prethodnik Beare na golu jugoslovenske fudbalske reprezentacije bio je Ljuba Lovrić, u to vreme moj kolega u redakciji lista “Omladina“, urednik sportske rubrike. Zahvaljujući njemu sam znao dosta o reprezentativcima, o intrigama koje su i tada vladale u našem fudbalu.

Ljuba Lovrić se proslavio 18. marta 1939. kada je kao osamnaestogodišnjak, prvi put u nacionalnom timu, protiv Engleske branio ono što je zapravo neodbranjivo. Zahvaljujući njemu je Jugoslavija pobedila sa 1:0 – to je bila svetska senzacija. Sećam se i te utakmice.

Posle rata Lovrić je igrao u Crvenoj zvezdi, ali je baš 1952. prestao aktivno da igra.

Tada je na olimpijadama važilo pravilo da mogu da nastupaju samo amateri, ko bi bio uhvaćen da je negde primio pare za učešće na nekom sportskom takmičenju bio bi diskvalifikovan, njegovi rezultati brisani. Istočnoevropske zemlje su izigravale ovo pravilo tako što su njihovi sportisti bili angažovani u vojsci i primali oficirske plate. Sovjetski Savez je sastavio tim koji kao da je bio vojni fudbalski klub – svi igrači su formalno po profesiji bili oficiri, zvali su ga i “pručnički tim“, i on je praktično činio reprezentaciju. Pravilo amaterizma je formalno ukinuto tek 1990, ali su i pre toga malo po malo sve države od njega odustajale, sve je više novca investirano u Olimpijske igre koje više nisu bile “igre“, već takmičenje vrhunskih, dobro plaćenih profesionalaca.

U svlačionici Sovjeta našlo se i nekoliko momaka strogog izgleda u kožnim kaputima, a Staljin je igračima uputio telegram: “Jugoslaviju morate da pobedite!“. Jugoslovenskim fudbalerima je ambasador u Finskoj pročitao Titov telegram sa dobrim željama.

Iako je to bila tek osmina finala, čitava Olimpijada je bila u senci ovog duela.

Napadali su nas kao da su ponovo osvajali Berlin

U “Ekscelzioru“ je zavladala potpuna euforija – 1:0 za Jugoslaviju, 2:0, 3:0. Čestitali smo jedni drugima, kao da smo ih mi lično zabili. Mala Titova Jugoslavija je tukla Staljinov Sovjetski Savez. U 46. minutu smo poveli sa 4:0, u 59. minutu bilo je 5:1 i tako je ostalo sve do 75. minuta. Sve se činilo gotovim. Kakva pobeda! Kakav trijumf jugoslovenskog samoupravnog socijalizma nad staljinizmom! Kakva demonstracija nadmoćnsti!

Zlatko Čajkovski je kasnije pričao: “Kad smo poveli sa 5:1 bili smo kao na sedmom nebu, nismo verovali da smo to postigli, povukli se u odbranu i ispali, ne znam šta, heroji ili kukavice…“

Sovjetski fudbaler Vsevolod Bobrov je svojim saborcima u poluvremenu rekao: “Mi smo kao rimski legionari, bićemo pobednici ili mrtvi.“

Pobeda!

Na olimpijadi u Helsinkiju je u 17 disciplina učestvovalo 4925 takmičara iz 69 zemalja. Češki atletičar Emil Zatopek ušao je u sportsku istoriju: osvojio je tri zlatne medalje i to na 5.000 i 10.000 metara i u maratonu u kome se pre toga nikada ranije nije takmičio. To nikome drugom do sada nije pošlo za rukom.

Da skratim priču: Sovjeti su poveli sa 1:0, ali se onda probudio “partizanski duh“ i naši su pobedili sa 3:1. Ukupan rezultat: Tito – Staljin (8:6).

Sovjetski tim je odmah odveden na brod i vraćen kući gde ih niko nije dočekao. Klub vojske je raspušten, ali su fudbaleri mogli da igraju u raznim klubovima u provinciji, pretežno u Sibiru. Sovjetski mediji o utakmici nisu javili ništa, šira javnost je za meč koji je uzbudio čitav svet saznala tek posle Staljinove smrti.

U finalu je Jugoslavija izgubila od tada moćne Mađarske na čelu sa Poškašem sa 0:2. Naši su se vratili sa srebrnom medaljom, Tito ih je primio, dobili su po 100 dolara. To je svakako tada vredelo više, ali je neuporedivo sa sumama koje igrači dobijaju danas i kada ne naprave nikakav rezultat.

Zlatnu medalju je zato osvojio jugoslovenski četverac bez kormilara, srebrnu osim fudbalera vaterpolisti.

Ali sve je to bilo nebitno jer Tito na fudbalskom terenu pobedio velikog Staljina. Ko bi mogao da poželi išta više?

Članak je prenet sa portala Vreme.