Ne moramo čekati promenu vlasti da bismo bili bolji ljudi (VIDEO)

Autorka: Milana Pejić, Izvor: Radar

Ako bismo pokušali da zamislimo kako izgleda svet nakon trenutka u kom roditelj izgubi dete, vrlo brzo bismo shvatili da se pred tim bolom i vreme i logika jednostavno uruše. Jer u stvarnosti, tuga nije vest, nego stanje. A upravo tada postaje vidljivo koliko teško umemo da se nosimo sa tuđom tragedijom. I upravo je zato 3. maj 2023. ogledalo svih naših slabosti.

Ninela Radičević, majka devojčice Ane Božović, multitalentovane učenice petog razreda koja je osmehom i plesom topila svet, a koja je tog 3. maja ubijena u OŠ “Vladislav Ribnikar”, u novoj epizodi Radar Foruma, kao gošća psihološkinje Ane Mirković, govori o svojoj ličnoj, ali i kolektivnoj tragediji, a svaka njena tiha reč udara u najtvrđi deo našeg društvenog samozavaravanja. Govori o vremenu koje je stalo, o institucijama koje su se raspale baš kad su najviše bile potrebne, i o društvu koje se pravilo da ide dalje, iako je sve pod njim pucalo.

“Ako bismo se svi zajedno stavili makar jedan minut u kožu bilo koje majke koja traži pravdu za smrt svog deteta, ovaj režim ne bi opstao ni nedelju dana. Ljudskost i empatija su naše najjače oružje na koje ova vlast nema odgovor“, otvorila je Mirković epizodu upravo rečima Ninele Radičević koja ih je zapisala u jednom pismu, a potom i upitala kolika je odgovornost institucija za ono što se dogodilo, ne smao u „Ribnikaru“ nego i narednog dana u selima Dubona i Malo Oršaje, gde je ubijeno devetoro mladih ljudi, a ranjeno 12.

Tog 3. maja urušilo se desetine porodica, jedna škola, čitav grad… ali i temelj poverenja u ideju da institucije postoje da bi zaštitile ljude. I tu pukotinu Ninela vidi jasno, ali i dalje, kako kaže, bez namere da stvara dodatnu gorčinu. Sećajući se tog kobnog dana, ona opisuje kako je prošlo nekoliko sati do trenutka kada su ona i njen suprug dobili najstrašnije vesti od policije.

Duboko verujem da je to bio poslednji moment da se mi kao društvo pogledamo u oči i da kažemo – e ovako više ne može, ne mogu da nam se ubijaju deca u školi. Nažalost, to se nije desilo i ako me pitate da li smo nešto naučili, ne, apsolutno mislim da ništa nismo naučili

„Ne sumnjam u najbolju nameru policajaca u tom trenutku, ali ono što mi moramo da priznamo – kasnije se nismo snašli. I to je ono što nedostaje kao nastavak cele priče o 3. maju. Da mi priznamo sebi, ne mi, nego prosto ljudi koji su na funkcijama, čiji je posao da se u tim situacijama snađu. Znate, svaki posao i svaka visoka pozicija zahteva i određenu vrstu odgovornosti. Važno je da kažemo kada nešto ne znamo ili kada pogrešimo, e, pogrešio sam, nisam znao, hajde da vidimo sada kako možemo bolje. A to je ono stalno što nama nedostaje u ovom društvu, da priznamo svoje greške, potpuno je u redu grešiti, svi grešimo, ali hajde više da krenemo da učimo iz sopstvenih grešaka“, govori Ninela.

Ninela je time dala bolan opis stanja u kome se nalazimo – stanja u kome se greška doživljava kao slabost, priznanje kao sramota, a odgovornost kao politički luksuz. I upravo zato, svaki put kada dođe do tragedije, sistem se ponaša kao da se prvi put susreće sa realnošću.

„Mislim da je to ključ ozdravljenja ovog društva. Došli smo do tog trenutka koji se nama desio, razumem potpuno da nismo mogli da se snađemo, nikada ranije se nešto slično nije desilo, od tuge i bola su se svi zaledili, sve je izgledalo kao da se svet srušio, i jeste, ali da li je društvo stalo i da li smo makar na trenutak u tom zastajanju izvukli neku pouku ili neku lekciju?“, upitala je Mirković. Da li smo se zaustavili? Jesmo li makar pokušali da razumemo gde smo pogrešili, koje su tačke pucanja, ko ih je godinama ignorisao i ko će ih ignorisati ponovo?

„Ja duboko verujem da je Srbija morala da stane tog 3. maja, jer 3. maj se nije desio kao patologija jedne porodice. Ja mislim da je tragedija o 3. maju jednostavno kulminacija društva u kom mi živimo i to nasilje koje se plasira. Zaista mislim da je to rezultat celokupnog života koji živimo u Srbiji poslednjih 12-13 godina. I ja duboko verujem da je to bio nekako poslednji moment da se mi kao društvo pogledamo u oči i da kažemo – e ovako više ne može, ne mogu da nam se ubijaju deca u školi, ne smemo da pošaljemo decu u školu na mesto koje smatramo da je jedino sigurno u društvu u kom živimo i onda da nam se deca ne vrate iz škole. Nažalost, to se nije desilo i ako me pitate da li smo nešto naučili, ne, apsolutno mislim da ništa nismo naučili.“

Selektivna empatija

Kao društvo smo mogli i morali bolje, što apostrofira i Mirković, postavljajući pitanje kako je trebalo da se ponesemo? Ninela Radičević pravi jasnu razliku između društva kao sistema i ljudi kao pojedinaca.

“Zdravo društvo čine zdrave individue i obrnuto. Ne možemo da pričamo o zdravom društvu ako mi pojedinačno nemamo zdrav način razmišljanja. Moram da napravim razliku između društva i ljudi. Odgovor ljudi nakon 3. maja je zaista bio empatičan. Danima nakon 3. maja osećali ste neku tišinu u vazduhu, tugu, pravu tugu. Međutim, to se vrlo brzo zaboravilo i nekako krenuli su ti protesti, ljudi su počeli spontano da se okupljaju na ulici, tu je bilo 20.000 ljudi u jednom trenutku. Ali svakako su te šetnje nešto što je okupilo ljude iz različitih političkih ubeđenja. I zato ja i verujem da ova tragedija mora da bude veća od politike.“

Baš tu Ninela otvara bolnu temu zaborava i selektivne empatije. Ona ne iznosi reči u svrhu optužbe, već kao puku realnost, kao konstataciju da u društvu bol ima rok trajanja i da se najbrže zaboravljaju oni koji su najviše izgubili.

Mi smo bukvalno gledali iste modele ponašanja, isti narativ, iste floskule, sve je bilo isto. Ali od tog 1. novembra sve prethodne tragedije su postale ‘ostale tragedije‘. Ja sam vrlo onako vodila računa i slušala u medijima kako novinari obrađuju tu temu i mi smo postali ‘ostale tragedije‘. To mnogo boli. O trećem maju i uzrocima mora da se priča stalno. To je jedini način za ozdravljanje ovog društva

“Taj treći maj se vrlo brzo zaboravio. Najbolji primer je tragedija koja nam se desila 1. novembra prošle godine, koja je za nas porodice jedna retraumatizacija. Mi smo bukvalno gledali iste modele ponašanja, isti narativ, iste floskule, sve je bilo isto. Ali od tog 1. novembra sve prethodne tragedije su postale ‘ostale tragedije‘. Ja sam vrlo onako vodila računa i slušala u medijima kako novinari obrađuju tu temu i mi smo postali ‘ostale tragedije‘. Pa onda vi imate, recimo, da smo mi morali da gledamo na dnevnom nivou odavanje pošte nastradalima ispod nadstrešnice, a vi ste, vaše dete, ‘neka tamo ostala tragedija‘. To mnogo boli. Mnogo boli jer smo se mi osetili potpuno zaboravljeni. Znate, nas se sete mediji pred obeležavanje 3. maja i onda vas zovu svi, svi bi da budete u njihovom terminu na televiziji u istom danu. A onda vas svi zaborave. Moja poenta je da o trećem maju i uzrocima mora da se priča stalno. To je jedini način za ozdravljanje ovog društva.“

Međutim, nasilje nije nastalo tog jutra. Ono se godinama u našem društvu skupljalo, taložilo, pa i normalizovalo. Mediji, politika, javni govor – sve je zajedno stvaralo klimu u kojoj je tragedija postala samo pitanje trenutka. I kada je taj trenutak nažalost došao, nismo prepoznali da je to poslednje zvono za uzbunu, a kako Ana Mirković predočava, vlast je i tada pokušala da preusmeri krivicu, da indvidualizuje ono što je zapravo kolektivni slom.

„Danas kada razgovaram sa mladim ljudima, oni i ovu svoju borbu koju trenutno vode, povezuju sa tim trećim majem, kažu da je to trauma koja će zauvek živeti u njima i da je to trenutak kada su shvatili sve manjkavosti režima. Režim je svim svojim propagandnim tehnikama uspeo da to svede na pojedince, na jednu porodicu, da zapravo sebe amnestira od odgovornosti. Sa nadstrešnicom je bilo mnogo jasnije da se radi o velikim propustima, o jasnoj korupciji, nedvosmisleno i lako uočljivo da su oni dežurni krivci, dok su se ovde svojski trudili da se to prebace na pojedinca. Da li mislite da je ta trauma zapravo negde definisala nivo odlučnosti mladih koji danas, kada se bore za žrtve koje su stradale ispod nadstrešnice, se bore za sve žrtve ovog sistema?“

Podsmeh, relativizacija i politički marketing

Ninela odgovara da u javnom prostoru nije izostala samo institucionalna reakcija, već je nastao obrazac podsmeha, relativizacije, pa i političkog marketinga. Fotografije najviših državnih funkcionera koji se šale dok se u javnosti raspravlja o tragediji i poruke sa društvenih mreža stvorile su atmosferu u kojoj su žrtve postale tema za obračun.

“Meni je nekako taj 3. maj simbol totalne traume društva i nekog sunovrata. Jer nekako, posle tog 3. maja, obolelo je sve. Vi imate troje glavnih ljudi, jednu ženu i dva čoveka, ne želim ni da im pominjem imena, koji se kao multiplikuju na Tviteru, prave neki štos, to je strašno. Mislim da je to krenulo sa 3. majem: to spinovanje i izrugivanje. Pa onda imate onog nekog tviteraša, uticajnog, opet neću da pomenem ime, koji je sada neki savetnik sadašnjeg predsednika, a koji se podsmeva i žrtvama, pa se podsmevao i mom ocu koji se javio u Utisak nedelje, vrlo uznemiren, imao je potrebu nešto da kaže. Na kraju se to prelilo na ove naše mlade ljude, koji su rekli: ‘Pa čekaj, ne može ovako.’ Ne bih volela sad da zvučim kao neko ko je povređen time što se sada pominju samo žrtve nadstrešnice, zaista nije tako. Ali ne smemo da zaboravimo prethodne tragedije, nijednu. Jer to je jedini način da mi konačno ozdravimo.“

Zaista želim da na primeru naše dece napravimo nešto bolje za generacije koje dolaze. Meni je strašno bitno da se ovo nikada više ne ponovi. Da napravimo ambijent u školama gde će deca doći i neće se osećati loše zato što ne nose skupe patike, zato što nemaju užinu tog dana… Meni je strašno važno da škola bude jedno sretno i sigurno mesto za svu decu

Ana Mirković uvodi temu koja je za Ninelu bila jedan od najtežih trenutaka: pitanje reakcije roditelja, Saveta roditelja i dela školskog kolektiva. Govori o potrebi nekih da što pre „vrate normalnost“, o tome kako su deca posle masakra tretirana kao da škola treba da nastavi da funkcioniše bez vremena da se tuguje.

“Vi imate taj Savet roditelja koji je na prvim tim sastancima… Taj odnos prema roditeljima žrtava – ja nisam prisustvovala tim sastancima, slušala sam samo od roditelja kako je tok tog sastanka izgledao – da vi kažete roditelju koji je izgubio dete: ‘Dosta više o mrtvoj deci, valjda su živa deca važna’”, dodaje Ninela.

Sagovornice Radar Foruma odgovornost za apatiju u društvu pronalaze i u toleranciji vlasti prema onome što se svakodnevno servira kroz mas-medije.

„Potpuno je jasno da sadašnji režim nekako drži potpunu kontrolu nad medijima. A ne moram sada da pričam kako izgledaju naši mediji. To se isključivo servira neki sadržaj pun nasilja, favorizuju se kriminalci. Ali ja verujem da postoji negde i individualna odgovornost… ali da oni imaju vrhovnu odgovornost jer kreiraju javno mnjenje, to apsolutno verujem da je istina.“

Ne želeći da svu krivicu prebaci na jednu adresu, Ninela Radičević napominje da svako od nas ima svoj glas i ulogu.

„Moj smisao i razlog zašto se uopšte pojavljujem u medijima i pričam o ovoj temi, jeste da iz ovoga svega izađe nešto dobro. Jer ako se ništa ne promeni, a mi imamo desetoro duša koje su izgubile život i to je zaboravljeno… Mora da se pamti i moja Ana, njeni talenti. Ja zaista želim da na primeru naše dece napravimo nešto bolje za generacije koje dolaze. Meni je strašno bitno da se ovo nikada više ne ponovi. Da napravimo ambijent u školama gde će deca doći i neće se osećati loše zato što ne nose skupe patike, zato što nemaju užinu tog dana. Meni je strašno važno da škola bude jedno sretno i sigurno mesto za svu decu, uključujući i decu poput ubice. Ja, iskreno, prema tom detetu nekako imam više osećaj tuge i žaljenja nego besa. Ja osećam bes prema roditeljima, zato što očigledno nisu uradili svoj posao kako treba. Ali na kraju dana, znate, on je ipak bio samo dete. Možda će to biti komentarisano ovako ili onako, ali ja se zaista tako osećam. Meni je tog deteta žao.“

Već danas možemo postati bolji ljudi

Ana Mirković upitala je i ko se u najtežim trenucima poneo najnežnije želeći da prenese lekciju kako svako od nas može da doprinese da „ovo društvo iscelimo, ozdravimo, učinimo lepšim i boljim”.

“To su male stvari. Stalno pričam o tome da ne možemo mi da čekamo da skinemo ovu vlast da bismo postali bolje društvo ili bolji ljudi. Zašto to danas ne krenemo da budemo? Da pridržimo vrata, poželimo komšiji dobar dan, nasmejemo se prolazniku… pa mi bismo već sada bili bolje društvo. Duboko verujem da sitnice život znače. I to je ono da nekoga zagrlite, da ga pitate ’kako si’… Ja se nekako stalno trudim da na dnevnom nivou budem najbolja verzija sebe. Eto, to mi je nekako jako važno.”

Ljudi uglavnom misle da treba da urade nešto veliko i uglavnom misle da kako bismo uradili to nešto veliko, mora pet miliona nas da bude u istom trenutku na istom mestu. Nisam sigurna da razumemo da vaša priča treba da nas motiviše da budemo bolji prema susedu, prema nekom iz zgrade, na ulici, na semaforu

Mirković iznosi ideju da je i u obrazovnom sistemu neophodno decu učiti empatiji.

“Ljudi uglavnom misle da treba da urade nešto veliko i uglavnom misle da kako bismo uradili to nešto veliko, mora pet miliona nas da bude u istom trenutku na istom mestu. Nisam sigurna da razumemo da vaša priča treba da nas motiviše da budemo bolji prema susedu, prema nekom iz zgrade, na ulici, na semaforu. Da li mislite da postoji način da se ovo društvo isceli kroz neki sistematični način učenja empatije i solidarnosti?”

„Smatram da je empatija nešto što se uči u kući. Dolazim iz porodice gde su mene roditelji učili empatiji svojim ponašanjem prema drugim ljudima. Tako da smatram da je porodica baza. A svakako mislim da je u školi bitno, ali to ne mora ni da bude poseban predmet. Recimo, prva četiri razreda osnovne škole, to je nešto u čemu na dnevnom nivou učitelj ili učiteljica može da radi sa decom. Naša učiteljica je u prvom razredu rekla, kad se slavi rođendan, ili zoveš celo odeljenje, ili nikoga. Empatija je po meni jedna od najvažnijih stvari koje svaki učitelj ili učiteljica mora da nauči decu od prvog do četvrtog razreda. Nije važno, tablica množenja, da li znamo sve reke u Sibiru ili stočni fond Nigerije… Mi moramo da radimo sa decom i da osnažujemo te ljudske vrednosti. To je suština, po meni, osnovnog obrazovanja.“

Na kraju, porodica Ane Božović život je nastavila van Srbije, što je još jedan dokaz poraza ovog društva da se ljudski i institucionalno zadrži uz one kojima je to najviše dugovalo. Mirković je upitala kako se društvo u Španiji razlikuje od onog u Srbiji.

„Nakon 3. maja, ja sam shvatila, da bi iole ostala zdravog razuma, da ja ipak moram da se sklonim iz Srbije. Ali evo, daću vam primer, ovo što me pitate za Španiju. Moj muž je počeo da igra košarku u nekom lokalnom košarkarskom klubu i nakon mesec i po dana saigrači su ga pitali da li bi njemu smetalo da na dresu koji nose imaju neko obeležje u čast Ane. Da bi njima mnogo značilo da odaju počast Ani na taj način. To vam samo govori o stepenu empatije i razumevanju bola i tuge, i razumevanju toga koliko smo važni jednim drugima. To je ono što recimo nisam primetila u Srbiji.“

Samo kolektivna empatija može da nas izvuče iz ovog ludila u kom živimo već godinama. Ove tragedije moraju biti veće od politike. Nije najveća tragedija ovog režima korupcija. To oni dobro znaju i koriste kao spinove za delovanje nekih prethodnih garnitura čiji obraz takođe nije ostao čist. Neće se korupcija potpuno ugasiti dolaskom neke nove vlasti. Najveća tragedija trenutne vlasti jeste činjenica da ljudski život u Srbiji ne vredi baš ništa

Ana Mirković emisiju završava onako kako je i počela – rečima iz pisma Ninele Radičević.

„Samo kolektivna empatija može da nas izvuče iz ovog ludila u kom živimo već godinama. Ove tragedije moraju biti veće od politike. Nije najveća tragedija ovog režima korupcija. To oni dobro znaju i koriste kao spinove za delovanje nekih prethodnih garnitura čiji obraz takođe nije ostao čist. Neće se korupcija potpuno ugasiti dolaskom neke nove vlasti. Najveća tragedija trenutne vlasti jeste činjenica da ljudski život u Srbiji ne vredi baš ništa. I ako bilo ko od građana misli da isto ne može da mu se desi, grdno se vara. A da li ćete očekivati podršku ako do toga dođe? Molim vas da više do ovakvih stvari nikada ne dođe.“

*Ceo razgovor Ane Mirković i Ninele Radičević u četrdeset četvrtoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.

Tekst je prenet sa portala Radar.