Voleo bih

Autor: Veran Matić

Volela hih da svi procitate ovaj tekst pazljivo, i dobro razmislite sta vi kao pojedinac mozete da promenite na sebi kako bi ovo drustvo postalo bolje. Volela bih da vidim kako drugari Bojani pripremaju zurku iznenadjenja a dobri nas Dragan sa mukom cuti i ne odaje tajnu do sutra, Ema ga je naterala da im obeca. Volela bih da cujem Andriju kako svira njima omiljene hitove dok Katarina izvodi piruete i glupira se glumeci da je na casu baleta kod neke bas stroge profesorke, sitne i prave kao strela Francuskinje. Volela bih vise ljudi u nasem javnom prostoru poput Verana Matica, a najvise bih volela da bas isti Veran nikada nije morao da napise ovaj tekst.

Sretan ti rodjendan Boko nasa .

Autorka: Ninela Radičević, mama Ane Božović , Izvor Facebook post

Bojana Asović i Ana Božović, najmlađe su žrtve masovnog ubistva, posle kojeg neće biti ništa isto u Srbiji. One su tog dana odabrane da budu „dežurne” na ulazu u školu, neka vrsta „redara” pored „glavnog redara” OOŠ Vladislav Ribnikar, Dragana Vlahovića. I oni su prvi ubijeni. Najmlađi i najstariji. Redari su postali novi heroji u međuvremenu. Ne čuvaju samo studente u blokadama i protestima, već i građane, one koji ih podržavaju i više one koji ih ne podržavaju. Verujem da su i Bojana i Ana tog dana bile ponosne na novu ulogu koju su imale, svesne ili ne važnosti i značaja toga što rade oni koji vode računa, i brinu o drugima. O nekom redu. 

Voleo bih da se danas, kada se obeležava kroz podsećanje da je ovo treći „nebeski rođendan”, o Bojani i drugaricama i drugarima i Draganu, priča u školama. Da se podseća na vredosti koji su ih krasile, talente i dobrotu, saosećajnost. Ne kroz podatke iz života, već kroz vrednosti, one koje su bile dugo potisnute i potiskivane od strane politika, domaćih i svetskih trendova, a postojale su tu, razvijane i pored svega u porodicama i školama, u sportskiim i kulturno-umetničkim društvima, na raznim sekcijama, od posvećenih roditelja i pedagoga… Voleo bih da „memorijalizacija” ne bude samo forma, već sama suština, život. Zivot koji nam se dešava ispred naših očiju. 

Voleo bih, kao i sve porodice i prijatelji, da životi Bojane, Ane, Sofije, Mare, Adriane, Andrije, Angeline, Eme, Katarine i Dragana, ne budu zaboravljeni, da ne budu uprljani nebrigom društva, senzacionlizmom tabloida i političara, onih koji spinuju javnim mnjenjem. Da ostanu čisti i nevini, kakvi su bili.

Voleo bih kada bi oko ove užasne tragedije ostala ljubav kao dominantno sećanje. 

Jer toliko je sve pretužno da je elementarno važno da sačuvamo sećanje i ljubav. I da ih širimo koliko god je moguće, i kroz teške priče o zlu koje se dogodilo. Jedino što može nadvladati zlo upravo su vrednosti koje su krasile naše anđele. 

Kolega Saša Mirković me dopunjuje „Baš danas na pumpi na Novom Beogradu priđem uniformisanom mladiću i devojci da ih pitam koja su oni služba, jer na džipu piše Obezbeđenje (sa grbom Beograda). Oni mi kažu da čuvaju osnovne škole i obdaništa tako što patroliraju.

I pomenu: “Znate, posle Ribnikara je ovo smišljeno kao model da ne bude policajac u svakoj školi…”

Ribnikar je postao sinonim za tragediju i za poene vlasti u vezi sa bezbednošću. Ali nije postao simbol vrednosti koja su ta deca nosila sa sobom. Ta se paradigma mora promeniti…”

FOTO GALERA RADOVA BOJANE ASOVIĆ: Privatna arhiva

Kako da ti kažem, bebo, srećan rođendan?

Marija Asović

Kako da te zagrlim najjače na svetu, da te ljubim, da te mazim, da se zajedno smejemo, da jedemo tvoju omiljenu tortu… Kako, kad te više nema?

Danas bi slavila svoj 14. rođendan.

A ja se svakog dana gušim u tišini bez tebe. Bez kiseonika. Bez odgovora.

Svaki dan se pitam: gde je moja Bojana?

Ko je imao pravo da mi uzme moju Bojanu?

Tog jutra, 3. maja, otišla si zauvek, ljubavi moja. Imala si samo 11 godina.

Ubili su te.

Gde?

U školi. Tamo gde je trebalo da budeš bezbedna, zaštićena.

Na dežurstvu.

Iz pištolja.

Zar škola nije mesto koje treba da bude sigurno?

Ko te je čuvao tog dana, ljubavi moja?

Ko je dozvolio da se to dogodi?

Gde su bili oni koji su morali da vide?

Da prepoznaju, da spreče, da budu ljudi, a ne samo titule na papiru?

Kakva je to porodica koja je iznedrila dete koje je moglo da ubije devetoro dece i čuvara?

Kakav je to život bio iza njihovih zidova, kad je njihovo dete moglo da počini najveći masakr u istoriji Srbije, pa i sveta?

Šta su učili svoje dete da je moglo da ubije?

Milion pitanja, a nigde odgovora. Samo tišina…

Najviše boli nepravda. Ona koja odnosi dete koje je bilo nevino, nežno, čisto, puno ljubavi.

Dete koje je širilo radost, brinulo o drugima, pomagalo, unosilo svetlost gde god da se pojavi.

Mi, porodice, ostavljeni smo bez odgovora. Bez pravde.

Sami.

Voli te tvoja, kako si uvek govorila, najbolja mama na svetu.

…

Drugarice Tanja i Đulija

Tog 3. maja, sečiva srce rasporiše,

Dušu iz srca izvadiše

Polete ka nebu jato 10 golubova

I međ njima golubica najdraža

Polete naša Boka, očiju plavih kao Jadran

Lepota i dobrota u velikom srcu

Pade tišina na sve nas

Teška i mračna, ne čuje se ni glas..

Kada zatvorimo oči, čujemo njen smeh, kristalan i zvonak glas,

Vitak gimnastičarski stas,

Okice svetle, pune dobrote

Lice anđela, puno lepote,

Teško nam je, vazduh guši

Na svaki spomen još uvek sve se iznutra ruši,

U grlu stoji krik, zaustavljen i jak,

Dođi, naša Boko, bez tebe je mrak,

Siđi kod nas jer ne može da se izdrži,

Ta bol i sečivo koje reže u duši,

Dođi da te zagrlimo, još jednom bar,

Još jednom da trčimo po Tašmajdanu, veselo, kao sa Neba dar,

Da se opet družimo u Risnu i Herceg Novom,

Da pričamo priče i veselimo se životu novom,

Sada si ti gore, a mi te ovde i dalje tražimo… hodamo bez cilja, ne čujemo više smeh, ni cvrkut ptica, sve je otišlo na Nebo sa tobom…

Znamo da si gore među anđelima kao najlepša od svih duša, sretni su što si sa njima, javi nam se ponekad, u snu, kao što te i mi sanjamo kakva si bila, uteši nas da znamo da nas čuvaš, da nisi sama, da gledaš odozgo na svoju mamu i tatu, na Balšu i sve nas koji te neizmerno vole i kojima nedostaješ, puno, svakog dana sve više..

Ljubimo te i volimo puno, naša Boko, naše srce i dušo, čini se tako mnogo, kao večnost dugo.

…

Drugarica Nađa

Draga moja, uskoro dve godine od kad te nema, od kad moj svet nije isti, od kad sam stavila tačku na moje detinjstvo, jer si ga ti predstavljala, jer ne želim da ga nastavim bez tebe. Život nas je naterao da odrastemo, i ako nismo trebali, morali smo pre vremena da naučimo neke stvari, bolujemo od neizlečive bolesti, gubitka. Teško je, i uvek će biti, i niko ne može to da popravi, niko ne može da popuni tu rupu u srcu, tu večnu bol. Sve će proći, ali ovo neće, ovo je problem koji nema rešenje. Ti si mi bila sve, sve moje je bilo i tvoje, moja tajna je i tvoja, moj osmeh je i tvoj, moje detinjstvo je i tvoje, jer sa tobom sam osetila šta je imati pravo prijateljstvo, kako je to voleti, a ne raditi nekome iza leđa. Uvek sam znala kome da se poverim, uvek sam znala ko će da me razume iako ne umem da objasnim, uvek sam znala da je lakše, da ti i ja možemo da podnesemo sve zajedno, odrastale smo zajedno i učile o životu zajedno. Nikad mi život neće biti isti, ali ću se zato zauvek sećati tebe, jer si me ti naučila da volim i da se radujem, a ja znam da ćeš ti da me bodriš večno. Do sledećeg druženja, lepoto moja, volim te večno. ♥

Lepoto moja, dve godine, dve godine od kad mi se život okrenuo za 180 stepeni, od kad mi se detinjstvo završilo, od kad mi je osmeh nestao, sreća oduzeta. Nažalost, boli i uvek će boleti, sad samo učimo kako da živimo sa time, odrastamo i lečimo se pomalo, nikad totalno. Ovo je bolest bez leka, problem bez rešenja, praznina u srcu koju ništa ne može da popuni. Mnogo mi nedostaješ. Nikada nikoga neću gledati kao što sam tebe, voleti kao što sam tebe, niko me neće razumeti kao što si ti mene. Ti ćeš večno ostati moja sestra od druge majke, zlatna drugarica, osoba koja ume da voli, ceni, raduje. Ti si moje detinjstvo, za koje sam večno zahvalna. Znala sam, i dalje znam, da su moje tajne bezbedne kod tebe, sve ono što sam ti rekla, i što ti i dalje govorim, samo malo drugačije. Znam da si i dalje sa mnom, i kad mi je teško, ti, kao i pre, sedneš pored mene, zagrliš me, sad samo to niko ne vidi, ali ja znam da je to tako, znam da si ti uvek tu, i da ćeš uvek biti. Volim te večno ♥

Bojana Asović

Voljena u porodici, Bojana je bila blagorodna, nenametljiva i staložena, a ujedno hrabra, vesela i snažna. Osmeh gotovo da nije skidala sa lica, a njena duhovitost i toplina unosile su vedrinu gde god bi se pojavila. Bila je pametna, uporna i nežna, uvek brižna prema drugima. Imala je izuzetan osećaj za one kojima je bilo teško – svakome je želela da pomogne, da pruži reč utehe, zagrljaj ili ruku podrške.

Čuvala je tajne kao niko, poverenje je bilo temelj njene duše. Uvek nasmejana i smirena, bila je oslonac i deci i odraslima. Zvali su je, s razlogom, nestvarna devojčica. Iako je pokazivala izuzetan talenat za crtanje i s lakoćom stvarala čudesne svetove bojama i olovkama, njeno srce je najviše pripadalo ritmičkoj gimnastici. Vežbe, zvezde, skokovi i elegantno bacanje obruča, donosili su joj neopisivu radost i osećaj slobode.

Jasminka Petrović