NIN ISTRAŽUJE Jezivo mučenje pasa o trošku građana: Za njih dobijaju milione, a linčuju ih, lome im vratove i kosti

Autorka: Željka Jevtić, Izvor: NIN

Na osnovu podataka do kojih smo došli tokom istraživanja tokova novca, NIN će objaviti serijal tekstova koji svedoče o udruženoj kriminalnoj hobotnici i mračnoj strani Srbije, u kojoj dominira odsustvo bilo kakvog osećaja za druga živa bića, neljudskost. Prema poslednjim podacima objedinjenim u rasponu od tri godine, a koje je objavila Državna revizorska institucija, opštine su za obavljanje komunalne delatnosti zoohigijene izdvojile – 6,4 milijarde dinara, što je skoro 55 miliona evra. A tamo gde je taj novac trebalo da ode, ukoliko vam uopšte dozvole ulazak, zanemi se od prizora.

Teško je odlučiti čiju životnu priču da vam ispričamo, jer su sve stravične i sve su posledica krađe novca, nefunkcionalnog sistema i odsustva elementarne empatije. Čuli smo, bez preterivanja, priče o stotinak sudbina, u razgovoru sa nekoliko volontera. Oni pamte njihova imena i danas, ma koliko vremena da je prošlo, podrhtava im glas, zaplaču. Da li da to bude život trinaestogodišnjeg Loleta, koji je vek proveo u dva kvadrata sa pet pasa, kavezu koji nije čišćen, a za šta je neko plaćen. Ovaj miroljubivi pas, kada ga je veterinarka izvukla, nije znao da hoda, jer u prihvatilištu u Kuli njegov prepuni kavez nikada nije bio otvoren… Lole nikada nije bio s one strane vrata kaveza. Nije znao da hoda, zaboravio je…

Odlučili smo se za Kejt iz državnog takozvanog „prihvatilišta“ u opštini Vrbas, isključivo na osnovu toga što je jedna od poslednjih žrtava nemara nadležnih. Njen život okončan je krajem prošle nedelje.

Kada su volonteri udruženja „Šapice Vrbas“ uspeli da izdejstvuju, pre oko dve godine, da im se dozvoli ulazak u „azil“, Kejt je već bila tamo. Privukla im je pažnju jer je veoma povučena, sama u ćošku kaveza, a nemački ovčari su obično razigrani. Kejt se nije snalazila i volonteri su počeli da je izvode pokušavajući iz dana u dan da je udome. Dve godine Kejt nije imala sreće. Sve do pre nekoliko dana kada se udruženju javila žena koja je poželela baš nju. Ostalo je samo da se odveze u novi dom.

– Otišli smo prošle nedelje, u petak. Ne… ne mogu vam opisati… ugledali smo je kako leži u krvi. Nasred azila, zatekli smo je zadavljenu. Kejt nije umela da se brani – priča, i počinje da plače volonterka iz „Šapica Vrbas“.

Žica na boksovima, kako svedoče volonteri, nikada nije menjana, trula je, ima rupa. Psi se ozleđuju u pokušaju da izađu, ili se provuče neki veći pas, gladan… Prema podacima na opštinskom sajtu, u budžetu Vrbasa za ovu godinu odvojeno je za potrebe zoohigijene 29.650.000 dinara ili 254.000 evra. Identičan iznos stoji u budžetu i za prošlu godinu. Praktično, za života Kejt u takozvanom „azilu“, izdvojeno je nešto preko pola miliona evra. Trenutno je tamo oko 120 pasa.

Imena svih volontera i aktivista sa kojima smo razgovarali poznata su redakciji NIN-a. Neke od njih nećemo imenovati zbog osnovanog straha da im direktori takozvanih „azila“ mogu zabraniti ulaz.

– Kada je reč o Vrbasu, oni su u stanju iznemoglosti i izgladnelosti, posebno leti. Hrana im se baca u fekalije koje su svugde okolo, jer se ništa ne čisti. Nabave tri džaka hrane za sve pse, a i granule, to tako jadno malo što im sleduje, pojedini radnici su krali. Letos su manji psi bili na rubu smrti od izgladnelosti – priča volonterka iz Vrbasa.

Iako se u ovoj opštini izdvaja skoro 30 miliona dinara godišnje za zoohigijenu, scene iz takozvanog „azila“ nameću zaključak da nije uložen ni dinar. Potopljeni kavezi, mesta gde bi psi trebalo da piju vodu su puna blata, mulja, plutaju crvi crvene boje. Svega ima, osim vode. Makar i ustajale.

– Nama su ljudi donirali pojilice, koje smo odneli u azil, da ne bi bar za vodu zavisili, mučenici, od volje dela zaposlenih. Delu zaposlenih je to radno mesto na kojem se promuvaju i popiju kafu. Ništa se ne čisti, osim kada se najave novinari. Druge smene i nema – kaže naša sagovornica.

Sve opštine u Srbiji izdvajaju novac za zoohigijene i u skoro svima je ista slika. Užasavajuća u odnosu na sve druge evropske države. Da li to nešto govori o delu naroda? O državi svakako da, čiji je posao, odnosno lokalnih jedinica, da usvoje i sprovode program koji podrazumeva hvatanje pasa, njihovo sterilisanje, vakcinisanje, obeležavanje na grad/opštinu gde su uhvaćeni, a potom i vraćanje na istu lokaciju. Vraćaju se zdravi i neagresivni psi. I to je ono za šta se izdvaja novac. Kako za NIN kaže profesorka Pravnog fakulteta, Vanja Bajović, istraživanja pokazuju da je sprovođenje ovih programa u velikoj meri smanjilo populaciju napuštenih pasa.

– Međutim kod nas, uprkos zakonskoj obavezi, mnoge jedinice lokalnih samouprava, prema izveštaju DRI, ove programe nisu donele, a i tamo gde su doneti oni se ne sprovode, niti njihovo sprovođenje podleže bilo kakvoj kontroli. Jedinice lokalne samouprave, uprkos zakonskim obavezama, ne raspolažu evidencijama o čipovanju, vakcinisanju i sterilizaciji napuštenih pasa i mačaka. Bez vođenja ovakvih evidencija nemoguće je ustanoviti kako su potrošena sredstva dobijena iz budžeta za ove namene – navodi profesorka.

Opština Ruma u budžetu za prošlu godinu izdvojila je za zoohigijenu 15 miliona dinara ili 128.205 evra, a za ovu godinu je suma uvećana na 17 miliona dinara odnosno, 145.299 evra. Prema podacima udruženja, u takozvanom „azilu“ u ovoj opštini je uvek oko tridesetak pasa. Međutim, stanje na terenu ne odgovara novcu koji se izdvaja. Vesna Teodorović iz „Udruženja Pravo na život, Šabac” kaže za NIN da je u mnogim prihvatilištima bila, ali…

– Azil u Rumi me je dodatno porazio. Psi koje sam tamo videla su u ranama, nemaju gde da se kreću, stoje u ćoškovima, stojeći i spavaju, mršavi do besvesti. Iskrivljeni od bolova. Hrana razbacana po fekalijama – kaže Vesna.

Volonteri su se angažovali i odreagovao je inspektor za ekološki kriminal. Prema navodima, 15 miliona dinara je izdvojeno za veterinarske troškove, a veterinar nikad nije došao u prihvatilište. Ispostavilo se da je ugovor istekao pre godinu dana, a da je takozvanom „prihvatilištu“ uplaćen novac baš za tu namenu. U ovoj opštini se spaja nespojivo, pa je tako Stojša Jovanović, i direktor Javnog komunalnog preduzeća „Komunalac“ i šef inspekcijske službe. Dakle, treba da kontroliše, procesuira i kazni samog sebe. Kada se za ovaj sukob interesa saznalo, sa sajta je Stojša izbrisan kao šef inspekcijske službe. Navodni veterinar je ambulanta iz sela Kraljevci. Na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, upućenog JKP „Komunalac“, nije mogao da odgovori o broju pasa koji su čipovani, vakcinisani, sterilisani, uginuli i zbog čega, a kamoli vraćeni na lokacije. Javno komunalno preduzeće te podatke ne poseduje.

– Ne posedujemo podatke jer se nalaze kod Veterinarske stanice „Mini-vet Kraljevci“, koja je nakon isteka ugovora odnela dokumentaciju, a nakon toga zatvorila stanicu, te je obrisana iz registra APR – navodi se u odgovoru Javnog komunalnog preduzeća „Komunalac“ iz Rume.

Međutim, odgovor Javnog preduzeća nije tačan. Prema podacima sa APR, ovoj vetrinarskoj ambulanti status je – aktivan. Ostaje da nagađamo šta se dogodilo sa psima (njih 76) koji je trebalo da budu zbrinuti sa novcem koji se izdvaja, a za koje su se „izgubili podaci”. Ništa manje nije zabrinjavajuć ni podatak da je u Rumi tokom 2023. godine uhvaćeno 137 pasa, a samo 24 čipovano. Prema odgovoru Javnog preduzeća nije bilo sterilisanih pasa. Ipak, prema podacima iz 2023. godine veterinarska stanica iz Kraljevaca ima jednog kupca svojih usluga i to „Komunalac“ iz Rume, a vrednost ugovora je 1,4 miliona dinara.

– Mi smo u Rumu otišli 14. decembra, a potom 27. januara i zatekli smo samo tri živa psa, od onih koje smo isprva videli. Nijedna od radnji koja je propisana zakonom nije odrađena, psi nisu ni čipovani ni sterilisani. A ostalo… Teško je poverovati dok ne vidite… Psi su toliko gladni, da jedu jedni druge, i o tome ima i video-zapis. Ipak, veterinarska inspekcija je utvrdila da je tamo sve u redu. Jedina reakcija je zatvaranje prihvatilišta za javnost – kaže naša sagovornica Vesna, iz „Udruženja Pravo na život, Šabac”.

Ona dodaje da je jednom radniku rekla da joj je neshvatljivo da mogu da piju kafu, jedu sendvič i gledaju živa bića u takvom stanju, a on je na to slegnuo ramenima. Na pitanje ima li veterinara, zaposleni je odgovorio: „Kakvog veterinara, ovde nikad veterinar nije bio”…

Na pitanje o ranama pasa, i ne samo u ovom kvaziprihvatilištu, odgovaraju – takvi su došli, iako to nije tačno. NIN poseduje fotografije iz nekoliko prihvatilišta koje svedoče o potpuno izmenjenom izgledu i zdravlju pasa pre, ili na samom ulasku u azil, i posle, i manje od mesec dana.

Vesna dodaje da u Rumi pse koji uginu u prihvatilištu bacaju na deponiju odnosno takozvano „stočno groblje“:

– Nemaju adekvatno odlaganje animalnog otpada. Prošle godine, tokom leta, našli smo 30 leševa, od kojih su tri bila čipovana. Našli smo gazde koje su nam rekle da su njihovi psi umrli od starosti, a oni su potom zvali „Komunalac”, jer nisu imali gde da ih sahrane. Može da se zaključi da su i ostali neobeleženi psi iz prihvatilišta. Bilo je pasa sa strašnim povredama koje govore o nasilnom uginuću – priča Vesna.

Profesorka Bajović sa Pravnog fakulteta u Beogradu kaže, međutim, da se prema podacima udruženja, potkrepljenim relevantnim činjenicama, psi u prihvatilištima ubijaju pod obrazloženjem da se radi o agresivnim ili neizlečivo bolesnim psima, iako je reč o zdravim i pitomim životinjama.

– Zakon o dobrobiti životinja dozvoljava da se životinja liši života u zakonom propisanim slučajevima, ali se u praksi veliki broj pasa lišava života mimo ove norme, što se formalno pravda nalazima, pretpostavljamo potplaćenih i korumpiranih veterinara – kaže Bajović.

U jednom od svojih radova ona navodi da je, primera radi, u državnom azilu „Naš dom” iz Požege, za dve godine usmrćeno 2.778 pasa, dok je samo za 36 sproveden zakonom obavezan program sterilizacije, vakcinacije i čipovanja. Do 31. oktobra 2023. u azilu JP „Kikinda”, uhvaćen je 3.901 pas, a uginula su ili eutanazirana 2.142; u azilu JKP „Čistoća i zelenilo, Zrenjanin” uhvaćena su 4.804 psa, a uginula su ili su eutanazirana 2.904; u JP „Komunalac” Pirot, uhvaćeno je 1.111 pasa, od kojih je preživelo 297.

– Zdrava logika navodi na zaključak da je nemoguće da je samo jedna četvrtina uhvaćenih pasa sa tih teritorija zdrava, a da su ostali neizlečivo bolesni ili agresivni, posebno ako se ima u vidu statistika drugih prihvatilišta u zemlji i inostranstvu! Kontrola nad prihvatilištima je u nadležnosti Veterinarske inspekcije i ona se ne sprovodi, što se opet pravda, između ostalog, i nedostatkom kadrova – navodi profesorka.

Tamo gde su uspeli da uđu ljudi spremni da pomognu, a ne da troše državni novac, kuce imaju svoja imena i šansu da budu udomljene i život provedu baš onako kako zaslužuju životinje koje se smatraju najboljim čovekovim prijateljima. Poslednja u nizu inicijativa je peticija za smenu rukovodstva u zoohigijeni Pančevo. Gradu u kome budžet ima nekoliko stavki pod delom zoohigijena i ukupan iznos u prošloj godini 101.999.904 dinara ili 872.000 evra, a u ovoj godini 92 miliona.

Pse ne morate voleti, ali niko od nas ne bi smeo da ostane ravnodušan na njihovo ubijanje i to na račun građana Srbije.

Tekst je prenet sa portala NIN.