Nina Borović Kobiljski: Opasnost – šta nas danas čeka?!
Autorka: Nina Kobiljski, Izvor: Facebook post
Kažu da svako ima pravo na odbranu i da je braniti zlo “samo posao”.
To jeste istina sve dok se taj posao obavlja u sudnici, što mi podnosimo kako znamo i umemo.
Ali onog momenta kada branilac zla počne da se obraća društvu i kroz izjave laži pokušava da predefiniše životne, moralne, ljudske i porodične vrednosti, to prestaje da bude “samo posao” i postaje pogubno za ovo naše, već duboko posrnulo društvo. To je nanošenje direktne štete koja, kroz rečitu, podmuklu i veštu obmanu, ovo društvo nepovratno vodi u sunovrat.
Imaju li pravo na to, razmišljam dok se pitam gde li će to oni svoju decu da gaje? U kom društvu? Da li su spremni da žive svoje izjave i stanu iza njih bez obzira sa “koje su strane stola?”
Jul 2023: Oružje je bilo apsolutno obezbeđeno?!
Oktobar 2024: Živeo jedan normalan i uobičajen život… uzrok ovog zločina ne leži u porodici… satanizovan roditelj koji je podsticajan…
Kako sme neko ovo da izgovori nakon pokolja i masakra 10 duša od strane deteta koga sopstveni otac obučava i koje bez ikakvih problema pristupa očevim pištoljima i municiji kada god to poželi?
Kako sme neko da naziva normalnim i uobičajenim život u kom sopstveno dete, koje vapi za psihološkom pomoći, naziva psihopatom, dok ga istovremeno izlaže sadržaju potpuno neprimerenom njegovom emotivno-psihološkom razvoju i uskraćuje mu pomoć stručnih lica koja su mu mogla pomoći?
Kako je podsticajan onaj koji sopstveno dete izlaže nepodnošljivom pritisku zbog sumanute ambicije, umesto da ga pre svega nauči šta je prijateljstvo, empatija, porodica, plemenitost i dobrota?
I zašto onda dete koje ima najbolje drugove u odeljenju, koje ide na rođendane, koje u društvu igra karte, koje se smeje, peva i pleše sa decom koju posle svega toga uspeva ili pokušava da ubije izjavljuje: “Nisam se osećao prihvaćenim” (tj. tada nisam umeo da prepoznam prihvatanje od strane drugara… što prepoznaje sada, nakon godinu i po rada sa stručnim licima)?
Zašto to kaže? Od koga on to zapravo nije prihvaćen? Pa, samo od svojih roditelja; majci je verovatno nedovoljno dobar, ocu nedovoljno snažan i sposoban. Ona ga pritiska da bude najbolji, a on bi od njega napravio “žestokog” momka, čijom se ubilačkom preciznošću ponosi, dok njega hvali i podstrekuje.
A da je bio prihvaćen od strane roditelja, verovatno bi pronašli način i stručna lica da mu pomognu… pa od njega ne bi postao ubica.
I problem nastaje kada vaše nečinjenje i vaše loše činjenje imaju za direktnu posledicu tragediju nezapamćenih razmera.
Ti vaši advokati, kroz kakve god iskrivljene prizme pokušavali da nam predstave ovaj užas, ipak ne bi smeli da nastave da objašnjavaju da vi nemate nikakve veze ni sa sopstvenim oružjem, ni sa sopstvenim detetom, ni sa sopstvenim namerama, ni sa svojim odlukama, a ponajmanje sa tragičnim posledicama svega “vašeg” što im je prethodilo.
