Na mom radaru Nina Savčić

Izvor: Novi magazin.

Zaboga, kako se kaže

Toliko decenija traje svađa o rodno senzitivnom jeziku da su čak i oni koji se bave jezikom načisto izgubili kompas, pa je sad svejedno ko odlučuje: lingvisti, SPC, Vlada RS ili slučajni prolaznici. A kad se takva gužva napravi, onda presuđuje sud. Kod nas uvek drama, posebno kad je „žensko pitanje“ po sredi. Ne tako davno, jedan od mojih lingvističkih uzora, beše akademik pride, smelo je izjavio da određene imenice ženskog roda koje označavaju zanimanje „zvuče rogobatno“. Nikad interesantniji „naučni argument“ nisam čula. Prilično sam uverena da, ne samo meni, već i drugima, „škembići“ zvuče rogobatno, ali nikom od tih akustičkih senzitivaca ovaj alergen nije pokrenuo kijavicu ili verbalnu inkontinenciju. Ideja da se u rečnik unesu vršiteljke određenih zanimanja, kako ja to vidim, nije rodno senzitivan već rodno razuman poduhvat, ako je već neophodno da se nekako imenuje. A ako lingvistima/leksikolozima/morfo-sintaksičarima smetaju sufiksi koji su u upotrebi, pa neka daju druge, adekvatnije! Bolje nego da se čupaju za kosu može li ili ne može ovaj ili onaj.

Muški glas, glas tinejdžera

Nikad mi neće biti jasna muška prinuda pisanja o seksualnim iskustvima „junaka“. To je kao neki obavezni deo literature. Kad se kod nas pojavila Moja borba Knauzgora, proglasila sam je jednim od omiljenih romana (u mnogo knjiga), ali kad su počele da se nižu stranice i stranice opisa seksualnog opštenja, bez ikakve krivice sam ih preskakala. Zar svi ti muški autori ne shvataju da je njihovo balavljenje o požudi, što utaženoj, što neutaženoj, već sto miliona puta napisano i pročitano, a ceo proces „stvaranja novog života“ ili stopiranja takvog rezultata učili smo u školama! Trenutno čitam odličnog španskog pisca Davida Truebu. Namučila sam se da dođem do njegovog romana Četiri prijatelja. Prethodni su bili odlični, ali nijedan nije prošao bez eksplicitnih ljubavnih činova. A ovom novom je to, da tako kažem, osnovna tema. Zašto nastavljam sa čitanjem? Ne zato što mu opraštam, nego zato što se toj muškoj opsesiji narugao. Volela bih da od njega pročitam i roman bez muških spolovila.

Dragulj u Gradu svetlosti

Napokon se dogodilo! Radovi mog omiljenog slikara približili su se toliko da sebi mogu dozvoliti da ih vidim uživo. Izložba slika Marka Rotka trenutno je u Parizu. Obnovila sam svoju ICOM karticu i rezervisala ulaznice za sve dane boravka u „gradu svetlosti“. Rotko je slikar čiji je senzibilitet toliko poseban da ne postoji baš niko ko može da mu parira. Velike površine čiji su rubovi takve suptilnosti da od njih ne možete da se odvojite. Epski snažni i ujedno veoma nežni veliki formati čekaju me u Galeriji Luj Viton. Rotko je želeo posmatrača da navede da zaplače. Ne smeta mi ako i kod mene proizvede takvu reakciju. Mart će biti mesec za pamćenje.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.