Na mom radaru: Marina Fratucan
Sarađivala je na nekoliko projekata Internewsa, između ostalog na TV programu iz Haškog tribunala. Na RTV je pet godina radila autorsku emisiju “Radar”, koja je nagrađena za najbolji News magazin na regionalnim evropskim javnim servisima CIRCOM. Na odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 13 godina je predavala novinarstvo. Dobitnica je nagrade agencije SCAN za najslušanijeg novinara 1999. i otkriće godine 1987, kao i nagrade “Živorad Kovačević” za razvoj dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje. Radi na N1.
MRŽNJA IMA ALTERNATIVU: Prošlo je više od deset dana kako je Evropski pokret u Srbiji objavio da sam dobila nagradu “Živorad Kovačević” za doprinos regionalnoj saradnji i dobrosusedskim odnosima, i još mi ljudi čestitaju. Neki fin, normalan svet koji kaže da nagradu doživljava kao svoju, kao potvrdu da to što su sve ove godine pokušali da razumeju i drugu stranu, a ne da mrze, ipak ima smisla. Uprkos svemu i svakome na svim stranama. I baš zato nagradu sam posvetila svojoj deci i bivšim studentima kao podstrek da istraju u ljudskosti, normalnosti, odgovornosti i prihvatanju drugog, čak i kada su u svojim stavovima usamljeni, često izloženi podsmehu, čak i pretnjama, i kad im deluje da sve to nema smisla.
URBANS PONOVO RADI: Brankica, Relja i ja odlučili smo da je urbaNS (NS TV produkcija) dovoljno mirovao (više od decenije), da je vreme da se probudi i nastavi tamo gde smo stali, misleći tada da su javni servis i fakultet, kao institucije na kojima smo radili, dovoljni za profesionalno i objektivno bavljenje novinarstvom. Pokrenuli smo se gerilski, baš kao nekad, ovoga puta uz podršku Bulevar booksa u Novom Sadu, gde smo i snimali TV emisiju “Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo” – 30 godina kasnije. Podrška novom početku stigla je i iz regiona. Bilo je baš lepo i skoro baš kao nekad, uz dozu dodate mudrosti na sačuvanu onu istu ludost koja nas je održala onda, a nadam se da će i sada. Opet smo tu. Budite i vi s nama. Sami ništa ne možemo, zajedno možda.
DŽONI U POZORIŠTU: Prvi Filipov roman “Bludni dani kuratog Džonija” doživeo je pozorišnu premijeru. Jovana, Luka, Dimitrije, sjajni glumci Ujvideki Sinhaz i događaj za pamćenje. Ponosna sam, baš. A ponosna sam i na činjenicu da su se na upravo završenom Sterijinom pozorju igrale i predstave sa bolnom tematikom ratnih zločina i trauma, “Hotel Zagorje” o zločinu na Ovčari i “Šindlerov lift” o zločinu u Prijedoru. Publika je ovacijama ispratila glumce sa scene u istom gradu iz kojeg je neka druga, a možda delimično i ista publika, što bi bilo dvostruko katarzično, ispraćala tenkove ka Vukovaru i Ovčari pre pune tri decenije. I ima li to nekog praktičnog smisla? Svakako znatno više od predsednikovog poziva na tuču, plakanja nad kosovskom sudbinom i najave zabrane ulaska u Srbiju svima koji su glasali za CG Deklaraciju o genocidu u Srebrenici.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
