Lazar, momak koji je sa 19 godina sâm zarađivao i kupovao imanje (FOTO GALERIJA)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Majka Ivana o svom sinu Lazaru

Lazar, sve naše najbolje i najveselije. Uvek nasmejan, uvek spreman da pomogne drugima. Uvek kaže „neka, ja ću“. Nije znao da se naljuti, nikada se nije ni posvađao sa drugarima, a kamoli potukao. Stalno nasmejan i veseo, a za svoje godine – tako odgovoran i zreo. Voleo je selo i poljoprivredu i bavio se time. Od malih nogu je vozio traktor i do kraja je sve poslove obavljao sâm, a mi smo bili tu da uskočimo, da mu pomognemo i budemo vetar u leđa.

A sada smo mi bez njega ništa.

Tako smo nemoćni, da ne možemo sami da ostvarimo sve te njegove zamisli i planove. A bilo ih je tako mnogo. Planirao je ove godine da zasadi još jagoda, da zasadi breskve, da kupuje njive… i ne znam stvarno gde bi mu bio kraj…

Otišao je te kobne noći, a da nije sačekao jagodicu da ubere. Mi smo brali njegove jagode, trešnje, višnje, kajsije, šljiive, grožđe… On je orao, sejao, prskao, radio je sve.

Od malena je bio čudo od deteta, nije bežao ni od čega, a vožnja mu je bila u krvi. Sa 18 godina je položio vozački ispit. Sve drugare je vozio gde god treba, svakome se našao, kad su se vraćali iz provoda, on bi prvo sve njih razvezao kućama, pa bi se tek na kraju i sâm vratio kući.

Sa njim je uvek bilo veselje, radost i sreća. Kad dolazi kolima, prvo se čuje muzika, pa tek onda auto stiže.

A sada je u našem kraju umrlo sve. Nema ni muzike, ni radosti, ni veselja. Samo muk i tišina.

Živeo je život punim plućima. Vredan i odgovoran. Išao gde je hteo sa drugarima, ali je bez obzira na to ujutru ustajao rano, išao po radnike, sa njima radio po ceo dan na njivi, a kad završe, on ih je odvozio kućama.

U međuvremenu je obezbeđivao prodaju, skupljao gajbe, vozio robu.

Kad dođe kući, spremi se, dotera i opet ide sa drugarima u provod i tako u krug.

Njemu je sve bilo malo i sve mu je bilo sporo. Znao je i hteo sve da radi. I da ispegla sebi stvari i da spremi nešto za jelo, a da ne pričam o roštiljanju sa drugarima. Nikada mu ništa nije bilo teško i sve je radio i završavao sa lakoćom i uvek sa osmehom.

Zimu je provodio u našoj šumi, sekao je drva i prodavao. Sâm je zaradio i kupio jednu njivu i još jedan hektar šume, i sve je to zaveo u katastar na svoje ime.

Te kobne noći je sve stalo i naš je život stao.

A mi sada, sa prevelikom tugom i težinom na srcu, radimo to što je on hteo i započeo.

Kod kuće imamo majstore, sređujemo Lazi sobu.

A umesto slavlja, spremaćemo mu parastos.

Tuga do neba. Za Lazin 18. rođendan smo skupili novac i zajedno mu kupili štene jednog psa koje je želeo. Zove se Zift. Pošto je planirao da kupi i ženku iste rase, sada smo  kupili i ženku Lunu… Da mu ispunimo želju.

Tako je on planirao, a mi se trudimo da ga ne razočaramo.

Neutešni roditelji Ivana i Milan

Sestra Biljana o svom bratu Lazaru

Moj Laza, moj mlađi brat, moje srećno detinjstvo i moj ponos. Zajedno smo odrasli, bilo nas je dvoje, a sada sam ostala samo ja. Prošlo je pet meseci od kada nas je napustio, a ja i dalje ne mogu da se pomirim sa tim da više nije pored mene, i verovatno nikada i neću. Možda je to zato što verujem da je i dalje tu negde, uz mene, uz nas, i da nas i dalje sve čuva i voli.

Imao je samo 19 godina. Za nešto više od mesec dana, 7. juna, napunio bi 20. Tada bismo mu proslavili jubilarni rođendan, koji nije dočekao.

Imao je mnogo planova i ciljeva u životu, davao je celog sebe u svemu što je radio. Bio je toliko zreo i odgovoran, koliko većina ne bude ni sa duplo više godina nego što je on imao. Nikada nije bio sasvim zadovoljan postignutim, uvek je želeo bolje i više, jer je znao da to može. Grabio je svaki trenutak života, kao da je znao da će se njegov život biti tako kratak.

Mi smo rođeni i odrasli na selu, i živeli smo sa mamom i tatom. Lazar je završio tehničku školu, ali je želeo da nastavi život na selu, da se bavi poljoprivredom, da modernizuje i proširi domaćinstvo i imanje, i imao je podršku svih nas.

Radio je mnogo, ali je i izlazio, družio se, svi su ga u selu poznavali kao uvek nasmejanog, vrednog i poštenog momka. Znao je da uživa u svakoj sekundi svog života. Njemu nikada ništa u životu nije bio teško.
On je bio pravi primer najboljeg brata, sina, ujaka, prijatelja…

Poslednji dan života je proveo sa Nemanjom, našim drugom, koji je, takođe, stradao te večeri. Njih dvojica su bili nerazdvojni, zajedno su izlazili, radili, pomagali jedan drugom. Uvek su bili jedan pored drugog, čak i na svakoj slici i snimku. Kuće nam se nalaze jedna preko puta druge. I te kobne večeri na Ravnom Gaju, gde su ubijeni, ležali su jedan kraj drugog. Čak su i sada na groblju sahranjeni jedan pored drugog.

Zato i verujemo u to da su i sada na nekom lepšem mestu zajedno, da slušaju muziku, smeju se i, uz pivo, pričaju o zajedničkim trenucima. Svih šestorica.

Laza će zauvek ostati moj mali brat, neko koga volim najviše na svetu, i zahvalna sam Bogu na tome što sam baš ja bila njegova sestra. Mnogo mi nedostaje, i verujem u to da me čeka na nekom lepšem mestu, da me zagrli i kaže da je sve vreme bio sa mnom, i da nas više niko nikada ne može razdvojiti. Do tada, ja ću biti ovde, ostvariću sve njegove želje i planove, gledaće me sa neba i biće ponosan na mene.

Recite mi samo, koliko dece znate koji su kao moj brat? Verovatno ne mnogo. Zato treba mnogo više da se priča i piše o toj i takvoj deci.

Živote naših najvoljenijih je uzeo jedan tatin sin, koji je imao sve, a očigledno da nije bio vredan ničega.
Nije pravedno da se o ubici piše i zna mnogo više nego o našoj braći, sinovima i drugovima, koji su bili naš ponos, i prava retkost današnjeg vremena.

Tog kobnog četvrtog maja uveče, tata je bio kod kuće, ja nisam, a mama je radila popodne. Lazar je trebalo da je sačeka u Ravnom Gaju i da je doveze kući. Kada je majka izašla iz autobusa tamo je već bio haos i scene kao iz najstrašnijih filmova strave i užasa. U mraku, pri slaboj svetlosti vatre koje se već gasila, videla su su se izrešetana tela na zemlji, u lokvama krvi, sa vidljivim prostrelnim ranama… Čuli su se plač i jauci izbezumljene dece koja su tražila pomoć. Majka, onako prestrašena, počela je da traži i doziva Lazu. I odmah je prvo njega videla.

Ležao je bez svesti pored vatre oko koje su sedeli te večeri. Pored njega je ležao Nemanja, koji je još uvek bio svestan. Majka je pozvala oca i on je odmah došao.

Nakon toga je stigla i Hitna pomoć. Majka ih je očajnički dozivala da dođu po Lazu, ali joj iz Hitne službe niko nije ni prišao. Prizor je bio užasan. Zaista pravi masakr. Bilo je mnogo povređenih i teško je moglo da se proceni kome može da se pomogne, a ko je već mrtav.

Nemanjin otac je tati pomogao da Lazu ubace u kola i onda su ga majka i tata našim kolima sami odvezli u Urgentni centar. Iako je bio bez svesti, do kraja su se nadali da nije kraj, da će doktori moći da mu pomognu i da nije otišao zauvek.

Mene je pozvao brat od tetke i pitao me da li sam čula šta se desilo? Rekao mi da je neko pucao u Ravnom Gaju i da ne zna gde je Laza, da mu se ne javlja. Ja sam iste sekunde krenula tamo, sva sluđena od strepnje i straha šta se desilo sa mojim bratom. Tamo je već bilo puno policije i nije moglo da se priđe, a gotovo svi su već bili prebačeni u Urgentni centar. Otišla sam i ja do Urgentnog centra i našla svoje izbezumljene i očajne roditelje.

Do 4 sata ujutru smo čekali bilo kakvu informaciju.

Tek tada su izašli sa spiskom i pročitali imena preminulih. Poslednje ime sa spiska koji su pročitali, bilo je ime mog brata: Lazar Milovanović!

„Nikada neću zaboraviti tu užasnu noć u kojoj sam ostala budna do zore, prateći izveštaje sa svih medija u vezi sa strašnim dešavanjima u selima Malo Orašje i Dubona. Direktan prenos je bio celu noć na N1 i 192 info. I još neki mediji su prenosili program uživo. Nekoliko ekipa je bilo raspoređeno: ispred Urgentnog centra su izveštavali šta se dešava u bolnicama u Smederevu i Beogradu, druga ekipa je bila tamo kod Ravnog Gaja, mada nisu smeli da priđu blizu mesta zločina, a neke ekipe su pratile potragu za ubicom. Uključili su se i helikopteri, a masovna policijska potraga za ubicom trajala je celu noć.

Na RTS-u je do jutra išao samo kajron, bez uključivanja programa uživo!?

Da li je moguće da se u samo dva uzastopna dana u Srbiji, u Beogradu i okolini, izvrše ovako strašni masakri sa ovoliko ubijene dece i mladih i sa mnogo povređenih i životno ugroženih? Da li gledamo neki američki horor film ili živimo u zemlji Srbiji!?

U međuvremenu se pojavila vest da je ubica sin „oficira“ iz tog kraja, nekog ko je radio u Generalštabu i koga su se svi u selu plašili i nisu smeli ništa da kažu. Pred zoru su konačno pronašli i uhapsili ubicu, a dalji razvoj događaja znamo“.

Često sanjam mog Lazu, ali i sve ostale. I Pecu i Nemanju, i sve koji su pobijeni. Ali, nekako živim u snu koji je došao oko nedelju dana nakon sahrane. U njemu je Laza došao srećan i nasmejan, jurio je po kući i uzimao neke svoje stvari. Sećam se kako je u ruci nosio svoje omiljeno jastuče, bez kojeg nikada nije spavao. Ja sam ga zaustavila u hodniku i pitala gde ide, a on mi je na to odgovorio „Idem u raj“, i nasmejan krenuo da izlazi iz kuće, gde su ga čekali ostali drugari koji su stradali iste večeri kada i on.

Ja mu verujem, i znam da je došao da me uteši i pokaže da su svi oni zajedno, da su srećni, i da ćemo jednom svi ponovi biti sa njima.

Otišli su prerano, ali pamtićemo ih večno. Sada nam je ostalo samo to da se potrudimo da se oni nikad ne zaborave.

Vama hvala što želite i imate snage i volje da pišete o našim žrtvama i nama. Da je više takvih ljudi, ne bi svuda pisali samo njihovi inicijali, i pominjala se okolina Mladenovca. Svi ubijeni imaju svoja imena i prezimena, svoje porodice koje gaje uspomenu na njih, i zaista nas boli i vređa što se stvari ne nazivaju pravim imenom.

Zar je toliko teško da se zapamte nazivi dva sela: Malo Orašje i Dubona.

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.