Korov niče gde mu dopustimo

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Mučimo, davimo, pesničimo, ponižavamo, unižavamo i koljemo. Majke, sestre, komšije, školske drugove, nastavnike, rodbinu, decu, sami sebe… U školi, na ulici, u kući, na raskrsnici, u spavaćoj sobi… Sve žešće, agresivnije i nemilosrdnije. Ljudi pate i ubijaju se zbog naših podsmeha, ostaju zauvek osramoćeni, traumatizovani i prokazani. Čitave porodice su zavijene u crno.

Mučimo, davimo, pesničimo, ponižavamo, unižavamo i koljemo. Majke, sestre, komšije, školske drugove, nastavnike, rodbinu, decu, sami sebe… U školi, na ulici, u kući, na raskrsnici, u spavaćoj sobi… Sve žešće, agresivnije i nemilosrdnije. Ljudi pate i ubijaju se zbog naših podsmeha, ostaju zauvek osramoćeni, traumatizovani i prokazani. Čitave porodice su zavijene u crno.

Do sutra, do novog video-klipa, novog propusta nadležnih, nove indolencije prema nasilju, nove tuče u rijalitiju i novih gadosti koje se izgovaraju u parlamentu i na televizijama s nacionalnom frekvencijom.

Jer, zašto bi bilo ko, a posebno mladi imali više obraza, obzira i empatije od onih koji im služe za primer? Zašto bi deca, posebno tinejdžeri, imali više takta od političara koji svakog dana vređaju, ponižavaju, podsmevaju se, lažno optužuju i verbalno terorišu svoje oponente? Zašto bi se bilo koje dete ponašalo drugačije od onoga što nam kao „normalnost“ prenose mediji rijaliti programima u kojima je baš sve dozvoljeno. Kad kažemo sve, govorimo o onome što je u pristojnom društvu predmet osude – tuča, vređanje, divljanje, bahatost, podmetačine, nepotizam, korupcija i muljanje svake vrste.

Aleksa je imao samo 14 godina

Koliko puta treba podsetiti na četrnaestogodišnjeg Aleksu Jankovića iz Niša, koji je izvršio samoubistvo 2011. zbog vršnjačkog nasilja koje je trpeo u školi, a koje su nadležni zataškavali? Podsetimo da su propusti u radu Osnovne škole „Sreten Mladenović Mika“ u Nišu utvrđeni tek nakon što se u decembru 2016. nesrećna porodica obratila tadašnjem premijeru Aleksandru Vučiću.

„Tek nakon više od šest godina od smrti Alekse, početkom jula, dobili smo obaveštenje iz Ministarstva prosvete o izvršenoj nenajavljenoj inspekciji i reviziji slučaja u kojoj su potvrđeni naši navodi o zataškavanju slučaja i izbegavanju disciplinske odgovornosti zaposlenih u školi, gde se poimence navode osobe koje su zataškavale, kao i način zataškavanja“, rekla je 2017. godine Aleksina majka za Blic.

Međutim, u istom dopisu Ministarstva pisalo je i da “pored svih utvrđenih činjenica i propusta, zakonski slučaj pokretanja disciplinske odgovornosti je zastareo“.

NIJE NORMALNO: Da li je sve rečeno možda ipak preterano? Osujećeno gledište pripadnika „druge Srbije“ koji ne gleda rijaliti, mrzi Srbiju i svoj narod, a samim tim i vlast, lobista je opozicije?

„Ne, ovo što nam se dešava nije normalno i nije nešto čega je uvek bilo, ali se o tome više govori. Naravno da je nasilja uvek bilo, ali u ovoj meri kod nas čak ni u ono dekadentno vreme ratova i kriza. Nije nešto normalno zato što je učestalo već zato što je poželjni standard, a nasilje ne može biti poželjno koliko god da je kod nas postalo učestalo“, odgovara Novom magazinu Tamara Džamonja Ignjatović, dr kliničke psihologije i profesorka Fakulteta političkih nauka.

Isto mišljenje iznosi i profesor razvojne psihologije dr Aleksandar Baucal dok procenjuje da li postoji sve raširenije nasilje među školarcima ili je ono samo vidljivije zahvaljujući društvenim mrežama?

„Sigurno je da su društvene mreže i mediji olakšali da čujemo za primere koje ne bismo ranije identifikovali, ali nemojmo se lagati da je nasilja uvek bilo i da se o njemu sada više govori. To je lažna uteha jer i živimo u zemlji u kojoj raste nivo i vršnjačkog i porodičnog nasilja“, tvrdi profesor Baucal.

I konačno, šta je sa ženama koje su ubijene od početka godine? S njihovom decom? Šta je s nesrećnom decom koju su povredili monstrumi? Da li je i ova vrsta nasilja u porastu ili je opet sve do medija koji o tome više pišu jer „krv prodaje novine“, na „krv se klikće“?

„Ono što se može videti u medijima kada su u pitanju svi oblici nasilja jeste da nasilje postaje sve brutalnije, kao i da se upotrebom novih tehnologija ono preliva i u virtuelnu sferu, gde nažalost ostaje zauvek zabeleženo i dostupno širokom krugu i odraslih i dece. Učiniocima nasilja sve ovo pogoduje jer od žena koje nam se obraćaju često čujemo da im nasilnici govore da će i one proći kao ‘ta i ta’ koja je bila na naslovnim stranama ili da će im deca ostati siročići kao u tom i tom slučaju“, prenosi Novom magazinu Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC), koji se godinama unazad bavi prevencijom nasilja nad ženama.

Od početka ove godine ubijene su 23 žene i nesrećna trogodišnja devojčica Petra iz Vršca, koju je ubio rođeni otac. Usmrćene žene su uglavnom prethodno mučene, okolina je znala da su one ugrožene, ali je tek sedam njih prethodno prijavilo da su maltretirane. Naprosto, ne veruje se državi da će ih zaštititi.

„Kada su institucije znale za nasilje i nisu preduzele sve što je u njihovoj nadležnosti da do ubistva ne dođe, kao što je to u slučaju ubistva devojčice u Vršcu, ti slučajevi ozbiljno poljuljaju poverenje žrtava u institucije jer stiču utisak da ih institucije neće zaštititi kad prijave nasilje“

Vanja Macanović, Autonomni ženski centar

KRIVI SMO MI: „U situacijama u kojima su institucije znale za nasilje i nisu preduzele sve što je u njihovoj nadležnosti da do ubistva ne dođe, kao što je to u slučaju ubistva devojčice u Vršcu, ti slučajevi ozbiljno poljuljaju poverenje žrtava u institucije jer stiču utisak da ih institucije neće zaštititi kada prijave nasilje. Zbog toga smo mi u organizaciji veoma zabrinuti zbog velikog broja žena koje i dalje ne prijavljuju nasilje. Poslednjih godina smo došli u fazu da će pre zaštitu od nasilja ostvariti žena nego maloletno dete čak i u situacijama kada je bilo direktna žrtva nasilja, odnosno prisustvovalo nasilju koje otac vrši nad majkom. Podaci MUP-a pokazuju da se tokom pet godina primene zakona broj hitnih mera radi zaštite dece kretao od pet do šest procenata od ukupnog broja svih izrečenih hitnih mera. To govori koliko se deca ne prepoznaju kao žrtve nasilja. I slučaj ubistva devojčice u Vršcu je pokazao koliko institucije uopšte nisu uzele u obzir činjenicu da se nasilje prema majkama često vrši korišćenjem ili preko maloletne dece, i da su nasilnicima maloletna deca sredstvo preko kojih ili pokušavaju da majke vrate u nasilnu vezu ili da ih kazne zbog toga što su ih napustile“, objašnjava naša sagovornica iz AŽC.

Ako znamo da je u Srbiji 60 odsto žena doživelo neki oblik nasilja u porodici, što podrazumeva i decu koja prisustvuju takvim scenama, može li onda to biti objašnjenje sve raširenije agresije među mladima? Dakle, nisu li počinioci nekada i sami bili žrtve i jesu li roditelji krivi za sve?

„Krivi smo svi i svi treba da se zapitamo u šta nam se deca pretvaraju i kako su postala tako neempatična prema patnjama drugih. Međutim, ne možemo reći da je kućno vaspitanje jedino gde se deca oblikuju kao ljudi i prijatelji, i kao đaci. Moramo biti svesni da se mi različito ponašamo u različitim sredinama i vrlo često smo jedno u porodici, a sasvim drugo u školi. Problem je što je škola kao institucija zapuštena, što ne postoje jasna pravila koja se poštuju. Naprosto, mi smo kao društvo degradirali obrazovni sistem i škola nije mesto gde deca rado odlaze. Naprotiv, to je mesto gde oni ne žele da budu“, podvlači profesor Baucal.

Sa svoje strane, Džamonja Ignjatović insistira na tome da se ponašanje sa ulice/škole međusobno potkrepljuje onim u kući.

„Međutim, kod nas su toliko razlabavljeni ti etički standardi da mi još jedino reagujemo na fizičko nasilje. Ono kad vređamo jedni druge, kad se podsmevamo ili omalovažavamo, što je ozbiljan vid verbalnog nasilja, kod nas se suštinski promoviše. Pogledajte Skupštinu i kako političari razgovaraju, a onda pogledajte program na televizijama s nacionalnim frekvencijama. Zašto onda od jednog tinejdžera očekujete više svesti i empatije za dostojanstvo drugog? Tvrdim da ta deca nisu posebno problematična ili traumatizovana nego su jednostavno nesvesni posledica svog ponašanja, a vođeni su onim što je opšteprihvaćeni princip ponašanja u društvu.“

„Zbog sve češćeg digitalnog nasilja počinjemo sve ljude da doživljavamo kao opasnost jer nikad ne znaš kada te neko može snimiti i pustiti u etar. Osećamo se kao da živimo u Velikom bratu i svetu koji je neprijateljski raspoložen prema nama… To je urušavanje temelja zajednice koje nam se upravo dešava“

Profesor Aleksandar Baucal, Filozofski fakultet

DRUŠTVO STRAHA: Podsetimo ukratko da je u poslednjih nekoliko dana zabeleženo nekoliko napada na nastavnike, a onaj koji privlači najviše pažnje je slučaj Tehničke škole u Trsteniku, gde su učenici izmakli nastavnici stolicu i ponižavajuću scenu objavili na internetu.

Nešto manje pažnje privukao je slučaj nastavnika iz Kragujevca. Naime, učenici trećeg razreda jedne srednje škole napravili su lažan profil na društvenoj mreži Instagram i navukli svog razrednog starešinu da pošalje eksplicitnu fotografiju na kojoj pozira samo u gaćama ispred ogledala. Đaci su prepisku i neprimerenu fotografiju potom razmenjivali u zajedničkoj Vajber grupi čiji je član i sam profesor, zbog čega ih je prijavio policiji, a on je, kako nezvanično saznaju mediji, suspendovan s radnog mesta.

Da li bi se ovom profesoru, koji je prokazan i osramoćen, moglo desiti nešto mnogo gore? Setimo se nesrećnog mladića koji se ubio nakon objavljivanja snimka na kojem traži posao na pumpi? Ili, šta bi mogao da preduzme mladić koga su školski drugovi pretukli, a onda naterali da se go šeta po učionici i sve snimali mobilnim telefonom?

„Mi ne samo da ne znamo kakve je ko psihičke strukture, pa će dići ruku na sebe, nego je sada ova mogućnost bez ikakvih psihičkih predispozicija uvećana činjenicom da je neko obeležen ‘sada i zauvek’. Posebno ako je u pitanju tinejdžer kome je mišljenje okoline najvažnije, a koji smatra da će od sada pa do kraja života svi koji uđu na internet videti prvo neki snimak o njemu. To je izvor dugoročne i stravične frustracije koja može imati fatalne posledice“, upozorava profesorka Džamonja Ignjatović, govoreći o pomenutim slučajevima, ali i o drugima koje deca kače dok je drug ponižen, oboren na zemlju, šamaran…

„Nismo ni svesni koliko štete nanosimo nekome koga prokažemo na internetu, bilo da je to profesor ili školski drug. Konačno, taj osećaj nesigurnosti prenosi se na sve nas i počinjemo internet da doživljavamo kao opasnost, pojačava se nepoverenje među ljudima jer nikad ne znaš kada te i kako neko može snimiti i pustiti u etar. Osećamo se kao da živimo u Velikom bratu i svetu koji je neprijateljski raspoložen prema nama jer ljudi oko nas misle samo kako da nas zloupotrebe. To je, moram otvoreno reći, urušavanje temelja jedne zajednice, a to nam se upravo dešava“, tvrdi profesor Baucal glede digitalnog nasilja, odnosno sramoćenja preko društvenih mreža bilo da je reč o školskim drugovima ili nastavnicima.

„Pogledajte Skupštinu i kako političari razgovaraju, a onda pogledajte program na televizijama s nacionalnim frekvencijama. Zašto onda od jednog tinejdžera očekujete više svesti i empatije za dostojanstvo drugog“

Tamara Džamonja Ignjatović, Fakultet političkih nauka

KO POSTAVLJA GRANICE: Baucal navodi da u svim društvima postoje pojedinci koji žele kršenje pravila, koji su skloni agresiji i nasilju, ali se „kod nas oni osećaju vrlo komotno da svoje ideje i sprovedu u delo“. Zašto?

„Oni postaju heroji u svojim sredinama, bez obzira na to što ih mi osudimo preko medija jer škola nije poželjno mesto. Na primer, ista ta deca koja vole da odlaze u teretanu ili na neki sport u tim sredinama se sasvim pristojno ponašaju jer im je stalo da su prihvaćeni, jer im je važno da budu na tom mestu. Oni misle da tu rade ljudi koji su važni i rade nešto važno. U Finskoj se, na primer, deca kažnjavaju odstranjivanjem iz škole na neko vreme, i to im je stvarno kazna. Kod nas bi to bila nagrada jer učenik svakako ne voli da ide u školu, ali bi mu zato veoma teško palo da ga javno prokaže trener u teretani, na primer“, objašnjava Baucal.

Profesor poentira ukazujući na „uzore“.

„Političari su obrazovanje parkirali na slepi kolosek i jasno stavili do znanja da ono nije važno u našem društvu. Zašto bi onda deci bilo važno? Deca idu u školu gde rade ljudi koje niko ne ceni i zašto bi ih onda oni cenili? Uostalom, kad pogledate kako se nosioci vlasti, a samim tim i kreatori društvene stvarnosti odnose prema svojim vršnjacima, kako možemo očekivati da su nam deca bolja? Taj jezik, govor mržnje i netrpeljivosti, te uvrede i sramoćenja, sve to daje primer da je nasilje najpoželjniji oblik ponašanja u društvu. Kad na to dodate i rijaliti-programe, onda je jasno da je to generator nasilja u društvu, pa i među mladima“.

Inače, jedan od slučajeva koji je zaista „potresao Srbiju“, kako to vole da krste tabloidi, je iz Vranja, gde je maloletni učenik najpre pesnicom udarao drugog maloletnog učenika i terao ga da glavom udara u školsku klupu, a drugom učeniku zategao kanap oko vrata dok ga je drugi punoletni učenik udarao u glavu.

Nasilnici su nakon toga naterali maloletne učenike da se skinu i goli šetaju po učionici. Sve su to snimali mobilnim telefonima.

Tekst je prenet iz Novog magazina.