Serijal „Kako si komšija?“ – Kako žive Srbi u Babinom Mostu

U pitanju je multietničko selo čije meštane, kao i u mnogim drugim krajevima na Kosovu, muče isti problemi – odlazak mladih i nedostatak posla. Oni koji ostaju neretko se bave poljoprivredom, te ističu potrebu suživota i međusobne saradnje sa svim komšijama, jer kako kažu – ukoliko nema dobre komunikacije, nema ni dobrog života.

Srbi koji ovde žive, slučajnog namernika, uglavnom upoznaju sa istorijom i legendama o Kosovskom boju.

„Knez Lazar je, po legendi, ovde održao zadnji ratni zbor i pričestio vojsku, osim Samodreže, i ovde kod nas. 1989. godine ovde je postavljena spomen trpeza kneza Lazara, autora Milića od Mačve, i svake godine se za Vidovdan, pored Gračanice, i ovde kod nas održava Pesničko pričešće, izbor za Kosovsku devojku, i druge svečanosti“, kazao je jedan od meštanina Goran Dančetović.

Međutim, kada se pomene Babin Most, prva asocijacija za sve one koji ovuda prolaze je paprika. I oko proizvodnje paprike ovde kruži legenda, pa meštani tvrde da je proizvode na poseban način, ali i da receprt proizvodnje čuvaju kao tajnu.

„U letnjim mesecima pored auto puta možete da vidite dosta naših meštana koji prodaju svoje proizvode. Pored te improvizovane pijace, oni su i u Gračanici, u Mitrovici i na taj način obezbeđuju dodatna sredstva za školovanje svoje dece ovde u osnovnoj školi, ili srednjoj u Plemetini, Prilužju i Kosovskoj Mitrovici“, objašnjava Dančetović.

Kaže da meštani proizvode kvalitetnu papriku, ali i da se nada da će se početi sa proizvodnjom finalnih proizvoda i njihovim izvozom van Kosova.

Kao i za sve poljoprivredne poslove, vremenski uslovi su presudni za dobar i kvalitetan rod, međutim sada poljoprivrednici imaju jednu muku više, a to je inflacija koja ih nije zaobišla. Ni tajna proizvodnje paprike, ni dobar rod ne garantuju više dobru zaradu.

„Do ove godine je i moglo da se svede na neku zaradu, ali ove godine kako će da bude usled poskupljenja đubriva, hemikalija, tečnosti za prihranu – ne znam“, kaže poljoprivrednik iz Babinog Mosta, Milutin Vučković.

Bilo inflacije ili ne, zbog nedostatka posla u javnim ustanovama i preduzećima, sve više meštana Babinog Mosta se bavi poljoprivredom. Gotovo da nema srpske porodice u ovom kraju koja ne obrađuje zemlju.

„Selo je do rata bilo vezano direktno za elektroprivredu Srbije, dve termo-elektrane i ugljeno-kopovi, svi naši ljudi odavde su radili tamo, međutim od 1999. godine većina njih je kući, bavi se poljoprivredom i prima tu nadoknadu iz elektroprivrede. Jedan mali broj radnika odlazi na remonte, kada je to potrebno, u Obrenovac, Lazarevac, Kostolac i dodatno zarađuje tamo“, objašnjava Goran Dančetović.

Kaže da ima dosta mladih koji su odlučili da se bave poljoprivredom.

„U tome su našli dodatne izvore finansiranja za svoj život, za studiranje, a to ohrabruje i daje nadu da će ovo selo da živi još dugo“, poručio je.

Meštani Babinog Mosta kažu da mušterije biraju dobru robu, često ne gledajući ni cenu, te da im posebno nije važno koje nacionalnosti je proizvođač.

„Imam ja nekoliko Albanaca iz Prištine što svake godine dolaze na kućnu adresu, uverili su se u kvalitet paprike i dolaze svake godine. Ne pitaju za cenu, samo da je kvalitet dobar“, objašnjava Milutin Vučković.

Trenutno u Babinom Mostu ima oko 160 srpskih i 35 albanskih porodica, i jedni i drugi su tu od davnina, pa su i navikli, ne samo na trgovinu, nego i na zajednički život.

Vučković kaže da nemaju problema sa svojim komšijama Albancima – starosedeocima, jer se „znaju od malih nogu“, ali:

„Problem je kada se doseli neko nov, pa malo on nije navikao na nas, jedino tako nešto kad se desi, inače ovako ne, nikakvih problema nema“.

Kaže da moraju da „zajednički žive“ ali i da sarađuju.

„Moramo među sobom da kupujemo, sve to ide uzajamno, ne mogu samo Srbima-Srbi da sve to iskupuju, mora i Albanaca da ima, i drugih nacija, mora da ima neke saradnje“, objasnio je.

Dančetović, sa druge strane, kaže da u Babinom Mostu povremeno dođe do „trzavica“ među omladinom, te da je reč o sporadičnim svađama.

„Ne mogu da kažem da su idilični odnosi, trenutno je možda taj neki život ‘jedni pored drugih’, nakon rata to ne može tako brzo da se vrati. Mislim da treba i mi i oni da budemo svesni, da smo prinuđeni da živimo zajedno i da će lakše da bude ako imamo taj suživot ovde, međutim, za to su potrebne dve strane“, objašnjava meštanin Babinog Mosta.

I pored relativno dobrih međunacionalnih odnosa i pokušaja dela mladih da opstanu na plodnoj zemlji, želja za boljim i lakšim životom, odvodi iz Babinog Mosta, i Srbe i Albance.

„Svi ti ljudi koji odu na neki način, mojih godina, porodični ljudi sa jednim ili dvoje dece, svi odu zbog tog posla, jer nemaju ovde posla, nemaju šta da rade i onda moraju da idu da traže nešto novije i bolje za njih i za svoju porodicu“, kaže Slobodan Milić direktor OŠ “Milan Rakić” u Babinom Mostu.

Dančetović takođe tvrdi da mladi kada privedu kraju obrazovanje, otežano dolaze do posla, ali se nada da će se to promeniti.

Nadu da će Srbi opstati u Babinom Mostu daje osamdeset četvoro učenika koji pohađaju Osnovnu školu „Milan Rakić“, koja se nalazi u centru sela. Uskoro se otvara i novi predškolski objekat, a već u narednim mesecima očekuje se da u njemu bude oko 40 mališana.

Vera u bolje sutra postoji, a vredni domaćini Babinog Mosta kažu da je najvažnije da bude mira i dobrih međukomšijskih odnosa, zasnovanih na poverenju.

„Naši roditelji su zajedno sa njima radili u elektroprivredi, zajedno smo radili poljoprivredu, pomagali jedni drugima, ima i sada toga, ali ne u tom stepenu kako je bilo pre rata“, kaže Dančetović.

Slobodan Milić dodaje da je suživot bitan, te poručuje da, ukoliko nema dobre komunikacije, nema ni dobrog života.

Nekada u Babinom Mostu nije bilo jezičke barijere. Podrazumevalo se da Albanci govore srpski, a Srbi albanski. Danas to nije slučaj, pa se mladi, iako iz istog sela, nažalost gotovo i ne poznaju, a sporazumevaju se na engleskom.

Članak je prenet sa portala Kossev.