Zločin protiv novinarstva

Piše: Veran Matić

Holandsko udruženje novinara potpisalo je tada određenu vrstu memoranduma sa policijom o zaštiti novinara, prevenciji i zajedničkim aktivnostima na tom planu, baš kao i mi 2016. godine osnivanjem Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Ispostavilo se da „crvene lampice“ koje su se upalile holandskim kolegama nisu bile bez osnova. Napad na istraživačkog novinara koji se dogodio pre tri dana u Amsterdamu uzdrmao je Holandiju, ali i Evropu.

Teško ranjavanje holandskog novinara Petera De Vrisa iz vatrenog oružja predstavlja zločin protiv novinarstva, napad na demokratske vrednosti Evropske unije i vladavinu prava.

Pomenuti novinar je poznata ličnost u Holandiji zbog svoje aktivne uloge u rasvetljavanju brojnih kriminalnih afera u kojima se pojavljivao kao portparol žrtava ili ključni svedok na suđenjima. De Vris je odbijao policijsku zaštitu smatrajući da „kada imate zaštitu, policija vam nekoliko nedelja bude na vratima a onda odjednom odluče da to više nije potrebno. Je li opasnost iznenada nestala od ponedeljka do utorka? To mi se čini čudnim”, objašnjavo je De Vris, koji se možda osećao nedodirljivim jer se dugo opirao mnogim neprijateljima i kriminalcima kojima se zamerio. Način na koji je počinjen napad pokazuje sva obeležja dobro pripremljene likvidacije.

Sve pomenuto otvara brojna pitanja u vezi sa (ne)preduzetim merama predostrožnosti koja traže odgovore. Naročito zbog toga što je pre samo tri meseca ubijen grčki novinar Jorgos Karajvajz čije ubice još nisu pronađene. I on je, kao i De Vris, izveštavao o organizovanom kriminalu, baš kao što je to činila Dafne Karuana Galicija na Malti, ubijena pre skoro četiri godine, ili Jan Kucijak koji je sa verenicom pre tri godine ubijen u Slovačkoj.

Sve su to velike rane i ožiljci koji prouzrokuju nesigurnost svih onih koji se bave profesionalnim, a naročito istraživačkim novinarstvom. Dodatnu nelagodu proizvodi činjenica da se sve to dogodilo za nepune četiri godine u državama Evropske unije koje se međusobno razlikuju po raznim parametrima izuzev po hrabrim novinarima i novinarkama spremnim da se uhvate u koštac sa opasnim temama u vezi sa korpucijom i organizovanim kriminalom.

Upravo juče sam imao priliku da razgovaram sa novim ambasadorom Kraljevine Holandije Joustom Reintjesom, kojeg je posebno interesovalo iskustvo Komisije za istraživanje ubistava novinara, kao i rad Radnih grupa za zaštitu i bezbednost novinara. Ispostavlja se da imamo neke jedinstvene inicijative, kao što je rešavanje ubistava novinara, i radne grupe koje uključuju se važne aktere. Potrebno je samo još da se kompletiraju ova tela i naprave još ambiciozniji programi koji treba da rezultiraju brzim i efikasnim istragama, efikasnim sudskim procesima, ali i inovativnim preventivnim programima i akcijama.

Poučen ovakvim primerima, sopstvenim iskustvom ili iskustvom Brankice Stanković, stalno insisitiram da bezbednost ovdašnjih medijskih radnika mora da bude prioritet, da je neophodno raditi bezbednosne procene kako bi se predupredili drastični slučajevi o kojima pišem. U prilog tome govori činjenica da je tokom postojanja besplatnog SOS telefona koji je u međuvremenu preimenovan u Sigurnu liniju (0800 100 115), od trenutka njegovog uvođenja 1. marta do 1. jula pozvalo oko 100 koleginica i kolega koji su se osetili ugroženim.

Preduslov za boljitak je i da se govor mržnje svede na najmanju moguću meru, jer je, kako kaže poverenica za ravnopravnost, „kratak put od pretnji i govora mržnje do eskalacije u fizičko nasilje“. Više je nego logično da se tim aspektom mora pozabaviti Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara.

Regionalna studija „Medijsko poverenje na Zapadnom Balkanu: Zajedno razdvojeni“ pokazalo je da su u svim zemljama u kojima je sprovedeno istraživanje (Srbija, Crna Gora, Albanija, Severna Makedonija, Kosovo, Bosna i Hercegovina i Turska) dominantni obrasci govora u javnom prostoru – propaganda i govor mržnje. Novinari su neprijatelji države ukoliko „kritikuju vlast (Albanija, Srbija, Severna Makedonija, Turska, Crna Gora), izdajice svojih etno-nacionalnih grupa (BiH), politički orijentisani ili strani plaćenici (Crna Gora, Turska, Severna Makedonija), moralni korupcionaši, lažovi, bez srama i stida, korumpirani, plasiraju lažne vesti (Albanija, Srbija, Severna Makedonija, Crna Gora)“.

Napadi su motivisani otkrivanjem korupcije, ukazivanjem na spregu vlasti i kriminala i na probleme u funkcionisanju vlasti i najčešće dolaze uglavnom od same vlasti, najvećih medija i ekstremističkih platformi sa interneta. U studiji o situaciji u Srbiji zaključuje se da je medijska scena visokopolarizovana zbog različitih političkih i ideoloških orijentacija medija. Upozorava se i da je položaj novinarki u Srbiji posebno težak. Čak 95 odsto ispitanih građana smatra da su novinarke izložene napadima, pretnjama, uvredama i uznemiravanju jer dobro rade svoj posao. Nemogućnost diskreditacije rada veoma često prerasta u ličnu diskreditaciju novinarke.

Sve ovo treba imati u vidu kada se bude definisao naredni Akcioni plan Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Srbija treba da uči i na greškama mnogo razvijenijih i bogatijih država Evropske unije koje nisu prepoznale ozbiljnost problema, te su sada suočene sa posledicama koje su često nepopravljive.