VMA: ko će da nas vodi kući?
Mesta za sedenje je bar za dve trećine manje od potrebnih. Većina nas stoji. Ljudi se gledaju ispod oka, procenjuju ko sedi, a nije pacijent, a kome to zaista treba. Pored ordinacije za ultra-zvuk stoji devojka koja se vidno trese i steže uz telo sa obe ruke iskrivljenu registarsku tablicu. Njenu? Nekoga njenog? Nekoga ko je skrivio nesreću i pobegao?
Čika sa dugom kosom na proćelavoj glavi i debelim naočarima na nosu, metar od mene, priča nekome telefonom: “Ne vredi da čekam više. Pet ipo sati sam ovde, ne prozivaju me. Idem kući”. Taj neko ga ubeđuje da ostane, da čeka.
Jedna baka dovodi deku. Deka je bled kao bolnički zid i teško diše kroz otvorena usta, glave zabačene malo unazad. Ne znam kako je na nogama. Sestra ispred ordinacije im kaže: “Sedite, ali pripremite se na dugo čekanje. Ima previše pacijenata”.
Baka se osvrće. Gde da sednu? Deka ne može ovako još dugo, a upravo im je to obećano. Na kraju neko ustaje, deka seda, a baka sklapa ruke na grudima preko tašne i uredne fascikle sa dekinim dokumentima, fascikle koja je, sudeći po precrtanim naslovima, odavno u njihovoj kući i višestruko izmenjene namene.
Momak vodi drugog, ozbiljno pijanog. Na ležaju je žena sa štapom za hodanje pored sebe, jednom od onih od lažno srebrne plastike iz kineske radnje. Pijani momak prekida govor koji drži uz put, pun reči za muški polni organ, stavlja ruku na rame ženi na ležaju i nežno joj se, ali značajno obraća mešavinom iznenađenja i sažaljenja: “Gospođo”, zaustio je, kada ga je momak u pratnji povukao uz jedno: “Ajde bre”. Odlaze dalje.
Čika u kolicima, mršav preko svake mere, bled i izbezumljenog pogleda, pokušava sve vreme da uveze kolica u ordinaciju, dok ga sredovečni, brižni gospodin nežno odvraća. Čika jednostavno ne razume da mora da čeka, iako mu je toliko loše da ne može ni da stoji. Pola sata kasnije, kada se čika već smirio, dolazi sestra i kaže: “Čiko, ajmo da ustanete, trebaju nam kolica”! Tako su mu i kolica uzeli i sada više nije mogao da uđe bez tuđe pomoći. Poslušno je dopustio da ga premeste u sedište čekaonice, a onda vidno odustao od bilo čega.
Dva policajca drže momka okrenutog licem prema zidu, sa rukama u lisicama, dok oko njega stotinu slobidnih ljudi u nevolji čeka u jednom od redova na šalterima. Sede držeći povređene glave u krvavim krpama, slomljene ruke zdravim rukama, ili nekoga koga su doveli da se ne sruši. Zbunjen je momak. Uskoro vidim da zapravo čekaju da se oslobodi toalet, pa ga policajac uvodi unutra, blisko ga nazdirući.
Dve devojčice drže majku za odeću, dok čekaju pred šalterom i zveraju okolo, malo uplašene, malo zbunjene. Onda ugledaju nekoga i poviču: “Eno je, Mama, eno je Baba”! Baba ih uposleno prikuplja rukama kod sebe, kao koka piliće. U jednoj ruci su joj papiri od lekara, u drugoj nekakva torbica. Polako ih vodi sa tog mesta na kojem su se našle zato što nije bilo koga da ih pričuva, zato što je baka morala kod lekara. Promuvava ih kroz gužvu nesrećnih ljudi. Radosne su. Ali se devojčice još uvek osvrću po čudnoj masi uglavnom nesrećnih ljudi, među kojima su i grupice koje veselo ćeretaju zato što im je to posao, a ne sudbina. Mislim da im ništa nije jasno.
Dvoje srednjih godina su doveli lepo obučenu baku. Baki je loše i ona to ne krije. Ruka joj otiče već četiri sata, kaže, jedva i diše. I njima su rekli da se spreme za dugo čekanje, ali izgleda da baka nema toliko vremena. Neka žena procenjuje po odeći da ljudi nisu siromašni i diskretno im predlaže u koju privatnu kliniku bi mogli da odu. Oni ćute. Gledaju se. Muškarac vadi telefon i pretražuje nešto. Onda su se pogledali, on je rekao: “Jebeš pare”, pa su digli baku i otišli. Praćeni mnogim pogledima onih koji nemaju taj izbor.
Na šalteru, majka traži sina: “Ne znam kada su ga dovezli. Desila se tuča u Ustaničkoj (reče i broj kuće), sad su mi javili”. Briše izdajničku suzu koja juri niz obraz, rukom koja se trese. Njene oči gledaju sestru za šalterom tako intenzivno, da bi svako ko nije tu radio već izvesno vreme to jedva izdržao. Sestra mirno traži sina na monitoru kompjutera.
Neki čovek dovozi malog “fijata” na sam kolski ulaz, valjda da primi nekoga od pacijenata i vozi ga dalje. Nailaze dva saniteta i on počinje panično da se sklanja, ali ne vidi stepenik sa kojeg tako tresne dnom automobile na oštri ivičnjak da se svaki vozač na vidiku stresao od nelagode. On nastavlja, svakako misleći da je važnije da nekoga unesu brzo, nego da čuva svoj auto. Izgleda da kola nisu mnogo stradala, ali ga je stid, sve jedno. Izvinjava se svima na vidiku. Niko mu ne odgovara ni pogledom, ni rečju.
Jedan deka je konačno stigao na red. Sesta žurno izlazi iz ordinacije po njega i kaže: “Ajmo deda”, na šta deka spremno ustaje, ali je to kod njega mnogo sporije nego što sestri sa sto pedeset pacijenata odgovara, pa ona dodaje, ne naredbodavno, nego molećivo: “Aaaajde”, a iza deke se pojavljuje baka i kaže sestri: “Ma ne može sam, sestro, on pada” i hvata ga pod ruku.
Na kraju, iz jedne od ambulanti izlati starica, još jedna sa licem boje papira, koja očigledno nije dobro. Gledam ko će da joj priđe da je vodi kući. Niko. Idem za njom kroz prepuni hodnik, ona sporo napreduje, nogu pred nogu, zastajući strpljivo kada naiđe na neku grupu koja preči prolaz, da se sklone, ako je primete. Niko je ne gleda, niko joj se ne obraća i kada je izašla u kolski prilaz, bilo je jasno da se smrklo odavno, da je pala temperature i da je daleko previše hladno za taj njen tanki džemperčić na kopčanje. Duboko je uzdahnula i nastavila, nogu pred nogu. Odmakla se od ljudi koji oko ulaza puše ili čekaju dokumenta da voze nazad sanitate u mesta u unutrašnjosti iz kojih su dovezli pacijente. Polako, sa potpunim odsustvom svrhe ili nade, mračnom ulicom, polako je otišla u noć. Sama. Bolesna. Bez izraza lica.
Na kraju, kada sam se obratio jednoj lekarki za pomoć, rekla je: “Ja nisam tu. Ovde sam već dvanaest sati, otišla sam”. Ali se vratila. Vratila se zato što smo tri ipo sata čekali da nam neko kaže nešto. Samo da nađe nekoga ko je nadležan. Pronašla je samo veoma tešku administrativnu grešku. Posle dvanaest sati rada u ovakvim okolnostima, žena je krenula u rešavanje problema, poziciju po poziciju, kompjuter po kompjuter, koleginicu po kolegu, dok nije rešila problem. A onda je otišla kući sa jednim: “Ma haj’te molim vas”, kao odgovorom na našu zahvalnost.
Zlatibore!
Zlatibore?
Zlatibore…
