Vukovar / gubljenje nevinosti
Piše: Veran Matić
Sećam se da mi je tada Zdravko Grebo iz Sarajeva govorio da, i pored svog neočekivanog zla u to vreme, nije mogao da zamisli da će se isto dogoditi Sarajevu samo nekoliko meseci kasnije. Toliko o našim moćima da procenimo koliko je zlo snažna sila sa kojom moramo biti oprezni, prepoznavati ga u svakoj najavi, ne čekati da nam se pojavi u strašnim oblicima uništavanja civila, sela, gradova, i stvaranja spirale koja u nekom trenutku prelazi u opšte zlo.
Radio B92 je instinktivno prepoznavao šta se događa, izveštavali smo uz snažnu saradnju sa međunarodnim iskusnijim ratnim izveštačima. Uz vrlo rezervisan pristup senzacionalističkim vestima. Sećam se da smo otpustili mladog novinara koji je korektno izveštavao, ali se, za privatnu kolekciju, slikao sa nožem u zubima i pohvalio u redakciji.
Zlo prema ovom gradu i njegovim građanima, pretvorilo se u modus operandi kasnije i na drugim mestima, i u svim situacijama osećao sam se isto, poraženo, ljudski, nacionalno, profesionalno… I danas se tako osećam, i u svakoj prilici na mestima zločina, memorijalnim spomenicima, imam potrebu da odam iznova počast žrtvama, saučešće i solidarnost porodicama žrtava, i predstavnicima zajednica.
Odlazeći u Vukovar na komemoraciju Srbima žrtvama, stradalim pre početka sukoba, i svim žrtvama koje su usledile, a kojih je preko 1.000 ubijenih, 25.000 ranjenih, u ovom trenutku 525 nestalih, desetine hiljada raseljenih, imao sam utisak, kao i 1991. godine, da je sramota koju osećam istog intenziteta, i da imam potrebu da iskažem saučešće svakoj osobi na putu, od Tovarnika, preko Lovasa, Ovčare, memorijalnog groblja, kao i mesta na Dunavu na kojem smo odali počast onima za koje je gradonačelnik Vukovara Penava rekao da će biti najveća sramota ako se to dogodi. Pre dve godine je bio protiv toga da prisustvujem komemoraciji, ali i tada sam bio sa Srpskim nacionalnim vijećem i porodicama žrtava i nestalih Srba.
Teško je saznanje da su nestali i ubijeni Srbi i pre početka rata u Vukovaru toliki tabu, da proizvodi mržnju kod vodećih ljudi grada, i kada im treba odati elementarnu počast, izraziti pijetet, pokazati empatiju, i naglasiti da su to naši – i žrtve i nestali, isto kao i svi drugi.
Posebnost Vukovara vidim kao evropski grad, grad vrednosti za koja naša društva, i srpsko i hrvatsko, treba da se izbore. Posebnost graditi ka budućnosti, ka prosperitetu, uz poštovanje žrtava. Verujem da bi i Srbija i Hrvatska mogle posebnu pažnju da posvete razvoju ovog grada i prosperitetu građana, a prema poslednjem popisu bilo je više od 30 odsto Srba žitelja.
Potom smo položili vence na Ovčari. Mestu na kojem je ubijeno 200 ranjenika iz Vukovarske bolnice, uz torturu pripadnika Teritorijalne odbrane. Uvek je teško na tom mestu vizuelizovati događaje dokazane pred Haškim tribunalom.
Sudbina više od 60 ljudi odvedenih iz bolnice, još uvek se ne zna, za njih se koristi termin Ovčara 2. Najveće je humanitarno pitanje posvetiti se svakom od 525 nestalih iz ovog kraja. I neophodno je zajednički formirati timove i ići od imena do imena, kao i za preko 700 nestalih u Oluji, Bljesku… Sveukupno, preko 1839 nestalih…
Međunarodni komitet Crvenog krsta ima petogodišnji program traganja za nestalima. Prošlo je dve godine tog programa, ostalo je još tri. Šansa koja se ne sme propustiti.
Komemorativne manifestacije završavamo u Crkvi Sv. Nikole, paljenjem sveća za sve žrtve. Paroh crkve se pridružuje komemorativnim aktivnostima za sve žrtve.
Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog vijeća, i Boris Milošević, bivši predsednik, a sada potpredsednik Vlade Republike Hrvatske daju izjave, intervjue.
Od kada je krenula neka nova realnost, nova politika međunacionalne normalizacije u Hrvatskoj, izloženi su velikim izazovima, nerazumevanju, neznanju, netoleranciji. Čini mi se da postoji snažno uverenje i spremnost da se nosi krst-križ i, zarad boljitka, da se istrpi svo to nerazumevanje procesa koji su neminovni, sada ili kad god, ali uvek je bolje što ranije. I puno je vremena prošlo, nemamo višak života da propustimo da učinimo ono što je neophodno.
Imam utisak da novinari koji su okupljeni još od Grubora, u kojima sam bio, pa preko Varivoda, i sada Vukovara, jako dobro shvataju, osećaju šta se događa u procesu stvaranja uslova za pomirenje. Dobijam utisak solidarnosti, pažnje da se ne odmogne. I to je nešto što imponuje.
Naravno da ima iskakanja kada zajedničke manifestacije prođu, ali nasleđe gestova kojima se jasno pokazuje priroda ličnosti i politika, nešto je što se ne može poništiti i na čemu se grade novi odnosi koji će pomoći zaceljenje u našim društvima i stvaranje prostora za pomirenje i prijateljstvo u budućnosti.
Iskreno verujem da je moguće da između delova naših društava imamo i to – prijateljstvo. Da je u nekom drugom delu moguća normalizacija, a da svi treba da se potrudimo da ekstremiste izolujemo. Naravno da je to moguće napraviti jedino ako imamo paralelno i procese koji se tiču pronalaska nestalih, razotrkivanja ratnih zločina, ali i saradnju koja neće biti potpuno sputavana očuvanjem statusa quo, kada je reč o političkim i ekonomskim odnosima i u Hrvatskoj i između Hrvatske i Srbije.
Danas ću biti na memorijalnom groblju na kojem je posle rata ekshumirano skoro 1000 žitelja Vukovara svih nacionalnosti. I siguran sam da ovo ne sme biti zaokruživanje zajedničkih komemoracija. Kao što mislim da se sve aktivnosti ne smeju završiti samo na komemoracijama, već i na zadovoljavanju potreba građana koji su, iz različitih razloga, uskraćeni za elementarne potrebe, od rešavanja sudbina njihovih najdražih, pa do obnove kuća, omogućavanja elementarnih uslova za život, struje, vode… Smanjivanje strasti u debatama o svim ovim otvorenim ranama biće lekovito i stvoriće prostor za projekte koji bi, na duži rok, obezbedili prosperitet u međusobnim odnosima, kao i razvoj naših društava.