O velikoj donaciji, žrtvama porodičnog nasilja, tamnoj strani lidera, kulturi i dve pesme

Piše: Veran Matić

U isto vreme, gde god smo  mogli, naručivali smo neophodnu opremu, koristeći i lične i institucionalne, poslovne veze. Pored respiratora veoma traženi su bili i monitori za praćenje stanja pacijenata. Uspeli smo da naručimo veću količinu od Dregera sa obavezivanjem da ćemo ih dobiti kroz tri nedelje, iako tada nismo prikupili dovoljno donacija. Verovali smo da ćemo uspeti a i Dreger je imao poverenje. Pojedini monitori su pristizali i mi smo ih uručivali bolnicama. Onda se pojavio Hemofarm Štada i garantovao kupovinu 150 monitora sa donacijom od blizu 400.000 eura. (110 za Srbiju a ostalo za Bosnu I Hercegovinu I Crnu Goru)

I danas su ti monitori stigli u magacin koji  RFZO iznajmljuju za čuvanje opreme pre nego što se raspodele po bolnicama i uručeni su Ministru zdravlja Lončaru. Svako bolničko mesto u intenzivnim negama zahteva da ima jedan monitor, respirator… a kao što smo  videli to kod nas nije slučaj.

Sa ovom količinom koju je donirao Hemofarm, ali koju su nabavljali i drugi donatori i država, značajno će se poboljšati stanje u zdravstvenim ustanovama. Praktično, siguran sam da je za dobro zdravstvo kada je reč o ovom uređaju, elementarna potreba da postoji  adekvatan broj monitora, kako bi pacijenti imali najbolju dijagnostiku i praćenje procesa lečenja.

Hemofarm Štada i Hemofarm fondacija, su među najaktivnijim u Srpskom filantropskom forumu i primer su kompanije sa visokom stepenom društveno odgovornog poslovanja, ugrađenog u sve segmente kompanije i aktivnosti u zajednici. Ronald Zeliger je u proteklih 8 godina koliko je na čelu kompanije I po poslovnim rezultatima, jedan je od najboljih, menadžera u našoj zemlji. Njegov uspeh je upravo u tome što nije dovoljno donositi samo profit vlasnicima, već i voditi računa o zaposlenima, životnoj sredini, stipendirati, humanitarno pomagati, jednom rečju pored poslovnog uspeha graditi i uspešnu zajednicu.

Hemofarm puni 1. Juna 60 godina postojanja u našoj zemlji. I ova donacija I uspesi su prilika da se oda priznanje zaposlenima i kompaniji za sve što čine za dobrobit društva.

***

Kolateralne žrtve – opet žene

Iza nas su “prvomajski praznici” a praznici su, dani kada žene strepe više nego drugim danima, kada se događa najmanje 30 odsto više nasilja prema ženama.

Danas se u Fondu B92 bavimo i prikupljanjem podataka iz sigurnih kuća za žene žrtve porodičnog nasilja, koje smo zajedno sa donatorima izgradili (6 sigurnih kuća širom Srbije). Već je prošlo dovoljno vremena i puno je žena prošlo kroz sigurne kuće, da ih je potrebno održavati i obnavljati. Na red je došao nameštaj i potrebe su zaista velike ali ne sumnjam da ćemo pronaći donatore koji će pokloniti nameštaj.

I u proteklih nekoliko dana,  mediji su izveštavali o tome kako je pretučena žena tako brutalno da joj je morala pored ostalog da bude odstranjena slezina, a pitanje je da li će uopšte biti u mogućnosti da ispriča šta joj se događalo.

Pre tri dana je u Šidu mladić zlostavljao bivšu devojku. Treći je uhapšen jer je nevenčanu suprugu držao pet dana zatočenu na selu gde ju je fizički mučio.

Svakako je da i karantinski uslovi pogoduju povećanju nasilja nad ženama, a u isto vreme smanjuju mogućnosti da žrtva obavesti policiju, rođake… U nekim zemljama omogućeno je da se na različite načine obaveste institucije, pa i u apotekama prepoznatljivim ponašanjem ili znakovima. U Francuskoj je omogućen i smaštaj u hotelima, ako ne postoje drugi načini za udaljavanje od nasilnika.

Kod nas ne postoji tolika i takva organizovana podrška, koja bi povećala prijavljivanje, već upravo obnuto, imamo povećanje nasilja što se ne vidi po broju prijava.

Žene su ponovo kolateralne žrtve ovog puta, pandemije koronavirusa. Pored nasilja i na druge načine. Vašinton post piše o tome da žene na univerzitetima i naučnim institucijama, isporučuju manje tekstova  nego obično, dok njihove muške kolege 50 odsto više. Svakako je ovo rezultat i karantinskog funkcionisanjama u kojem žene kao i uvek, imaju mnogo više obaveza od kućnih poslova i brige o deci, te je svakako mnogo manje vremena za bavljenje naučnim radom.

Ovo su problemi koji moraju biti rešavani i za vreme pandemija, jer ista ne sme biti prihvaćena kao alibi za nečinjenje.

I zbog toga su važni gestovi kao donacijja Džouane Rouling autorke Hari Potera,  koja  je ovih dana donirala milion funti za pomoć žrtvama porodičnog nasilja i beskućnicima. Boriti se protiv pandemije znači i boriti se protiv svih onih koji dodatno proizvode kolateralne žrtve.

***

Kad čujem reč kultura

Kultura je takođe kolateralna žrtva i to frontalno. O tome govori i apel, više krik, kulturnih asocijacija, institucija i pojedinaca za ublažavanje posledica koje je pandemija imala prema hiljadama umetnika i kulturnih radnika.

Kada je teško, kada se borimo protiv autorkatije, diktature, protiv efekata bombardovanja itd. često pozivamo umetnike da nas održe u koliko toliko normalnom stanju, vrate nadu, empatičnost, energiju… a kada je njima potrebno pomoći, kao da se ne vidi ogroman deo sadržaja naših života, koji proizvode upravo umetnici. Zbog toga je nophodno kao minimum uraditi ono što se traži u proglasu “Kultura za sve, dostojansten rad za sve”.

Ovih dana sam u našim novinama video i tekst koji podseća: “Kada je Hitler napao Britaniju, na Savetu za odbranu razmatrano je kako povećati fond za odbranu. Jedan ministar je predložio da se novac iz fonda za kulturu preusmeri u budžet odbrane. Čerčil je pućnuo tompus “Ako novac iz kulture damo za odbranu, pitanje je šta onda branimo!”

***

Tamna strana lidera

U Nedeljniku i NINu Orhan Pamuk sa  tekstom – esejom o Kugi i koroni. Na kraju teksta Pamuk zaključuje:

“Uspostavljanje političkog autoriteta sposobnog da zaustavi pošast u budućnosti je neminovno ukoliko ne želimo da prolazimo ponovo kroz isti strah i patnju. A ovu zamisao moguće je sprovesti samo pomoću solidarnosti i skromnosti koje pobuđuje strah u nama.”

Umesto skromnosti i solidarnosti, smanjivanja straha, nezivesnosti danas kao da  je življi nego ikada Makijaveli.

“Da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje?… najbolje bi bilo i jedno i drugo ali pošto je teško te osobine sjediniti, sigurno je bolje da te se plaše, nego da te vole.
Mudar vladalac mora da izmisli način upravo pod kojim bi njegovi podanici uvek i u svako vreme osećali potrebu za državom i za njim.”

A povodom toga, ima u NINu vrlo zanimljiv, informativan tekst profesora Filozofskog fakulteta Ognjena Radonjića, sa nadnaslovom “ Sindrom oholosti I osionosti” i naslovom “Tamna strana lidera”. Možete ga videti ovde.

Neočekivani pesnik

Tokom produženog vikenda, čitao sam i poeziju Ivana Ergića. Zbirka “Priručnik za čekanje” objavljena je u izdanju Kontrast prošle godine. Ivan je rođen u Šibeniku 1981. Izbeglica, bivši fudbaler gastarbajter, piše za periodične listove i portale u regionu i u svetu. Izdvojio sam dve pesme, a mogao bih svaku. Milica Milosavljević na koricama knjige poručuje: “Ovo je poezija muškarca koji svoju poziciju u svetu stalno preispituje i koji ni jednog trenutka nije zaboravio na svoj dečački stid. Andreas Sam koji ispisuje ove stihove uverava sebe da sve te mirise detinjstva, gladi i požude nije izmislio. Knjiga koja će mi biti i sestra i ljubavnica”.

Nuclear Holocaust Revisited

vodiću te u šumu

dok još ima šuma

da se igramo s jarebicama

i da udišemo polen i ambroziju

trebalo bi da obolimo od plućnih bolesti

a da nam disanje bude hrana

dok još ima vazduha

vodiću te da plivamo daleko

do rta poslednje nade

ako takvog nema – izmislićemo ga

dok još ima mora

i dok još ima nezasoljene vode

cveće veruje suncu a ne beračima

od njihovog rumenila ostaće samo krv

granje će biti suvo

kao ruke oslobođenih logoraša

vodiću te u planine

dok još nisu ostale same

ljubavi moja

koja se već pretvaraš

u pepeo

Neprijatelj

posle rata

upoznao sam svog bivšeg neprijatelja

rekli su mi da je čudovište

i da je spreman da pije krv kada se nadrogira

i kada mu puste patriotske pesme

ima sina i ne može da ga zaposli

iako ima boračke privilegije

video sam kako je to čudovište pustilo suzu

pati od hronične impotencije i od sećanja

žena pazi na njega kao  medicinska sestra

živi u kući bez fasade okružen memlinom

napuklim pitarima i slikama dece

nijedan ratni trofej čoveče

nijedan orden nijedna stara tegla krastavaca

napunjenim ljudskim ušima