Tamna strana lidera – Sindrom oholosti i osionosti

4. May 2020.
U naučnom radu od pre 11 godina navodi se da su uspešne, harizmatične, šarmantne vođe neretko i plahovite, nekompetentne i odbijaju da saslušaju druge. Ova kombinacija osobina dovodi do toga da njihova vladavina može imati ogromne štetne posledice
view_image

Autor: Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Ovih dana se na društvenim mrežama vrti snimak neke TV emisije sa RTS u kojem psihijatar izlaže opštu kliničku sliku malignih narcisa (narcističkog poremećaja ličnosti, Narcissistic Personality Disorder – NPL). Osnovne karakteristike ljudi sa NPL, izlaže ovaj psihijatar, su da su arogantni; mnogo govore; ne slušaju druge; razumeju se u sve; ne postavljaju pitanja jer su pre svega zainteresovani za sebe, a ne za druge; postavljaju pitanja samo kada se brane ili kada napadaju onog što je postavio nezgodno pitanje; kada se osporavaju, besni su; nemaju empatiju; ne podnose samoću i hrane se divljenjem drugih ljudi. Na pitanje voditeljke, kako se sa njima nositi, psihijatar odgovara da je najbolje sa njima ne petljati se.

Meni su se, nakon odgledanog snimka, otvorila dva pitanja: šta se dešava kada ne možeš da se ne petljaš sa patološkim narcisom, što je slučaj kada neko takav vrši vlast i drugo, kako sama vlast utiče na ove ljude, odnosno da li se njihovo stanje dodatno pogoršava. I slučajno ili ne, dok su mi se ova pitanja vrzmala po glavi, prijatelj mi je skrenuo pažnju na jedan naučni rad koji je objavljem u renomiranom medicinskom časopisu pre 11 godina (Hubris syndrome: An acquired personality disorder? A study of US Presidents and UK Prime Ministers over the last 100 years, Brain – A Journal of Neurology, David Owen and Jonathan Davidson). Članak je izuzetno zanimljiv i zato ću ga, iako nisam stručan za ovu oblast, ukratko prepričati.

Članak počinje fascinantnim citatom iz knjige Roja Portera A Social History of Madness: Stories of the Insane iz 1987: „Istorija ludila je istorija moći. Zbog toga što zamišlja moć, ludilo je istovremeno impotentno i omnipotentno. Ludilo zahteva moć. Dok preti normalnim strukturama autoriteta, ludilo je zaokupljeno beskrajnim dijalogom – monomanijakalnim monologom ponekad – o moći.“

Za uspešne lidere, autori članka ističu, važi da su harizmatični, šarmantni, nadahnuti, skloni riziku, imaju velike aspiracije i samopouzdanje. Ipak, neretko ove ličnosti poseduju i drugu, tamnu stranu, čije su glavne odlike plahovitost, odbijanje da se saslušaju drugi ili primi savet i jedan vid nekompetentnosti koja dolazi do izražaja kada impulsivnost, nepromišljenost i nezainteresovanost za detalje prevladaju. Osnovna spona koja spaja sve ove karakteristike u ličnosti su oholost, osionost, preterano samopouzdanje i prezir prema drugima. Ova kombinacija osobina, autori kažu, vodi katastrofalnom vođstvu i mogućim ogromnim štetnim posledicama.

U daljem tekstu, autori analiziraju neke od najznačajnijih političkih ličnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu i Americi u poslednjih 100 godina i konstatuju jedan novi sindrom koji nazivaju Hubris Syndrome ili sindrom oholosti i osionosti (SOOS). SOOS ne pretpostavlja prethodnu istoriju bilo kakvih psihičkih smetnji i može se, u kombinaciji sa prisvajanjem moći, razviti iz prostog posedovanja osobina oholosti i osionosti u bilo kom uzrastu. Karakteristika ovog sindroma je da se razvija tokom mandata u periodu od jedne do devet godina. Dakle, okidač za prelazak iz prostog posedovanja osobina oholosti i osionosti u SOOS je dolazak na položaj. Obrnuto, ovaj sindrom popušta odlaskom sa položaja. Ponovni izbor povećava verovatnoću razvijanja sindroma isto kao i pojava neke krizne situacije, kao što je rat ili, možda, i rat objavljen virusu.

Simptomi SOOS-a sadrže sedam simptoma NPL i po jedan simptom antisocijalnog (psihopatskog) poremećaja ličnosti (Antisocial Personality Disorder – ASPL) i afektivnog poremećaja ličnosti (Histrionic Personality Disorder – APL). Pet simptoma su isključivo karakteristika SOOS. Evo svih simptoma:

Narcistička sklonost da svet vide primarno kao arenu u kojoj pokazuju i primenjuju svoju moć i traže svoju slavu (karakteristika NPL);

Sklonost da se preduzmu akcije koje su primarno usmerene na poboljšanje sopstvenog imidža (NPL);

Preterana briga za sopstveni imidž i nastupe u javnosti (NPL);

Pokazivanje mesijanske revnosti i egzaltacija u obraćanju javnosti (NPL);

Identifikacija sa narodom ili organizacijom u toj meri da pojedinci spoznaju svoja gledišta i interese kao identične sa njihovim (SOOS);

Sklonost da govore u trećem licu i koriste kraljevsko „mi“ (SOOS);

Preterano samopouzdanje u svoj sud i prezir prema savetu ili kritici drugih (NPL);

Preterano samopouzdanje koje se oslanja na osećaj omnipotentnosti zbog čega preuveličavaju svoje kapacitete (NPL);

Uverenje da nisu odgovorni pred zemaljskim sudom ili pred kolegama ili javnim mnjenjem već isključivo pred sudom istorije ili bogom (NPL);

Čvrsto uverenje da bi na sudu istorije ili na sudu pred bogom bili oslobođeni optužbi (SOOS);

Gubitak kontakta sa realnošću (ASPL);

Nemogućnost mirovanja, bezobzirnost i impulsivnost (SOOS);

Uvereni u sopstvenu moralnu ispravnost skloni su da zanemare pitanja praktičnosti ili troškova nekog ishoda (SOOS);

Sklonost da, kada stvari krenu lošim putem, zbog svoje oholosti, gordosti, prateće nekompetentnosti i preteranog samopouzdanja, ne vode računa o konkretnim posledicama neke politike (APL).

Ovakve ličnosti nisu sklone terapijskom lečenju. U diktatorskim režimima granice SOOS ne postoje. U demokratskim društvima postoje zakonske smetnje koje mogu da zauzdaju SOOS. To je, na primer, zakonsko rešenje ograničenja mandata na četiri plus četiri godine. Vođe koje boluju od SOOS su voljne da zauzdaju svoje ponašanje samo u slučaju pretnje da neće biti ponovo izabrani. Ovde javnost igra značajnu ulogu ukoliko prepozna SOOS kod vođe i insistira na tome da takvo delanje nanosi štetu opštem dobru. Rečju, da bi se brana javnog mnjenja uspostavila nije dovoljan individualistički pristup u smislu da pojedinci postanu svesni kakvu im štetu na ličnom nivou nanosi vođa. Neophodni su istupi koji se pozivaju na opšte dobro.

Drugi mehanizmi kontrolisanja SOOS se nalaze unutar demokratskih institucija ili kroz delovanje bliskih saradnika. Autori, između ostalih, navode primer Tonija Blera. Kod Blera je, naime, SOOS počeo da se razvija tokom NATO bombardovanja SRJ 1999, dve godine nakon što je preuzeo položaj. Kako autori navode, ponašao se kao politički kolos, polu Cezar, polu mesija. Izgubio je podršku parlamenta zbog obmanjivanja javnosti u vezi potencijalnog nuklearnog naoružanja Iraka. U parlamentu su ga eufemistički okarakterisali kao „neiskrenog“ (disingenuous), zbog čega je bio primoran da podnese ostavku. Kada je Amerika u pitanju, predsednicima mogućnost impičmenta visi na vratu.

Osim institucionalnih mehanizama, važan faktor u zauzdavanju SOOS je i psihička stabilnost i savesnost bliskih saradnika. Lična ostavka zbog neslaganja sa nekim problematičnim odlukama ili postupcima je alarm koji priziva pažnju. Takođe, važna su i upozorenja bliskih saradnika u javnosti, ali su ona malo verovatna jer SOOS lideri biraju inferiorne i servilne saradnike. Ili, ako se upozorenje desi, oni odmah preduzimaju korake kako bi ih se rešili.

Ovaj naučni rad ne uzima u obzir fasadne demokratije kao što je naša. Međutim, na osnovu izloženog, možemo i sami izvući neke zaključke. Na primer, zakonsko rešenje ograničenog mandata se izbegava kroz perpetualna rotiranja na poziciji predsednik-premijer. Takođe, u ovim sistemima se institucionalni mehanizni odbrane od SOOS, poput parlamenta u Ujedinjenom Kraljevstvu i impičmenta u Americi, uklanjaju kroz brisanje granica između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti koje se potom sjedinjuju u vođi i razaranje nezavisnih kvazidržavnih institucija (centralna banka, državni medijski servisi, poverenik za informacije od javnog značaja, ombudsman…) i civilnog sektora. Kada je u pitanju psihička stabilnost i savesnost bliskih saradnika, SOOS vođe u fasadnim demokratijama su vrlo pažljive u kadriranju – ljudi od poverenja moraju da budu poslušni, nemoralni, koruptivni i inferiorni. Slično tome, Torsten Veblen je u svojoj čuvenoj knjizi Teorija dokoličarske klase konstatovao da u novčanoj kulturi najbolje prolaze oni koji nemaju skrupula, empatiju, poštenje i obzir za tuđi život.

Možemo se spustiti još jednu stepenicu niže (ili možda pre deset) i pokušati da dokonamo koje su to osnovne karakteristike većine u društvu koje podržava ovakve vođe i njihove bliske saradnike – reklo bi se da je u pitanju kombinacija svojstava bliskih saradnika plus ucenjeni, uplašeni i neuki. Naravno, za razliku od bliskih saradnika koji moraju da poseduju sve nabrojane osobine, pojedinci iz ove većine mogu da poseduju samo jedno navedeno svojstvo ili njihovu kombinaciju. Ipak, društvo je dinamična kategorija, ono se menja, kao što se menja i potrebna većina. Nije Nikolo Makijaveli zalud zapisao: „Pokušaj da se oslobode ljudi koji žele da ostanu podanici je jednako težak i opasan kao i pokušaj da se porobe ljudi koji žele da ostanu slobodni.“

Tekst je prenet sa portala nedeljnika NIN.

Click