Sad je lako da potonem
Pre 35 godina Tomislav Marković odlučio je da napusti državni posao i počeo skoro bez mehanizacije da obrađuje neplodnu zemlju sedme i osme kategorije, u Gornjoj Trešnjevici kod Aranđelovca. Vratio se na zemlju koju je njegov predak starac Radislav počeo da obrađuje davne 1760. godine, iako su u početku svi bili protiv njegove odluke da napusti siguran državni posao. Veliku podršku pružila mu je supruga Gordana, sa kojom ima četiri sina i dve ćerke, tako da danas u kraju Korušac tri generacije ove porodice žive od poljoprivrede, obrađuju oko 70 hektara zemlje, a od toga 18 hektara pod šljivom, što je našeg domaćina svrstalo u red najvećeg proizvođača u Šumadiji i Srbiji. Radi dan i noć, bez letovanja.
Da li sada mislite da ste uspeli?
Mislim da sam uspeo u onome što sam sam sebi opredelio kao cilj. Ali, veći mi je problem da sada ne potonem, nego kada sam krenuo bez zemlje, mehanizacije…Veliki je disparitet seljačkog proizvoda u odnosu na cenu nafte. Nekada je bio litar mleka litar nafte, jedno jagnje mi je bilo potrebno za 200 litara nafte, a danas tri ili četiri. To nas satire, kao i penziono i zdravstveno osiguranje. Odgovorno tvrdim da je to penziono opustelo srpska sela i rasteralo omladinu u grad. Lepo je da seljak ima penziju, ali ono što proizvede nije dovoljno da podmiri i plaćanje penzije. Lično sam imao ogroman dug i nisam mogao da prevedem zemlju dok ga ne platim. Prodao sam šest krava i izmirio, ali šta će seljak koji nije u mogućnosti da ovo uradi? Troškovi su ogromni za ovako veliko imanje. Da moji sinovi uporedo ne rade s drvima, ne bismo mogli da sastavimo kraj s krajem. Svako pomisli da kad neko ima mnogo zemlje da je bogat, ali u Srbiji to nije tako. I pre 18 godina sećam se da sam šljivu prodavao po 18 dinara, ali tada je cena nafte bila oko 50 – 60 dinara. Sada šljivu prodajem po istoj ceni, a nafta je otišla u nebo.
Kako se desilo da se vratite na selo i postanete najveći proizvođač šljiva u Šumadiji i Srbiji?
Moj deda Života mi je usadio ljubav prema selu i bio je protiv mog odlaska u školu, jer je tvrdio da će imanje da opusti ako ostanem u gradu. Nakon završetka srednje škole živeo sam jedno vreme u Kragujevcu i radio kao mašinbravar u Zastavi, a onda i u Aranđelovcu na održavanju. Kada nam se 1985. godine rodio drugi sin, supruga Gordana i ja odlučujemo da napustimo posao i grad i vratimo se na selo. Svi su bili protiv, a među njima i moj pokoji otac Milovan, da napustim siguran državni posao. Prognozirali su da ću da potonem kao poljoprivrednik, jer to tada nije bilo normalno, pogotovu jer nismo imali ni neku mehanizaciju, ni mnogo zemlje. Imali smo tada motokultivator i neke dve krave. Ali, upornim radom pokupovao sam zemlju sa 22 katastarske parcele, objedinio ličnom komasacijom, pa danas moja porodica ima ukupno 70 hektara. Ujedno smo ratari i stočari, imamo nešto pod šumom i livadama, ali najdraži su šljivici. Moja supruga Gordana i ja imamo šestoro dece, četiri sina i dve ćerke i desetoro unučadi i tu sam prebogat i presrećan čovek. Kada smo dobili četvrtog sina, to mi je dalo volju i bio sam još uporniji da uspemo. Pola života smo podizali decu i kupovali zemlju. Ulagali smo sve što smo zaradili i u jedno i u drugo. Nismo išli ni na letovanja, ni na zimovanja. Sve sam to radio sa verom da će se na kraju isplatiti meni i mojoj deci, a kad se svi skupimo u ovoj kući ispod Lipove ravni ima nas 24.
Da li je bilo dovoljno raditi dan i noć da biste stvorili sve što danas imate?
Moram da kažem da nas je u startu, po povratku na pradedovsko imanje, spasao tov junadi i rad preko ZZ Rasadnik, kada nisam 80-ih godina razmišljao da li imam para ili ne, da li imam nafte ili nemam. Sve je išlo na karticu i kad predam junad, dug se prebije. Kada sam kupovao zemlju nisam imao šta da naplatim, ali sam sa takvim tovom imao sigurnost. Da li će to sada biti s ovim tipom zadruge koji se forsira, ne znam. U ono doba dobro je to išlo, mogao sam da kupujem mehanizaciju, da uzimam zemlju u zakup, tako da smo dosta tuđe zemlje radili, jer je za tov bila potrebna velika količina kabaste hrane. Kada su počeli ratovi 90-ih to je stalo i više se nikada posao sa tovom junadi nije povratio na period s kraja 80-ih. Zapravo sam i napustio državni posao da bih se na selu ovim bavio, nisam ni sanjao tada o šljivicima. U to doba u Donjoj i Gornjoj Trešnjevici je bilo 27 tovilišta. Bili smo najjači u Srbiji.
Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.
