Biljana Srbljanović – Pravo na more

Piše: Biljana Srbljanović

A sve se ovo desilo samo protekle nedelje. I nekako je i logično: taj nadmeni, uobraženi, ponižavajući, degradirajući odnos prema slabom, prema ugroženom, prema siromašnom, to je nešto što je zajedničko i našoj vlasti i našoj opoziciji.

Nema neke velike razlike izmedju ideje da će migranti da nam zaprljaju “srpsku krv” i one da beba neke sirote obespravljene žene, koja decenijama traga za istinom, vredi koliko10 ministarskih plata. Nema razlike u držanju vakele na bednom engleskom zbunjenim Sirijcima da im se bespravno ukine sloboda kretanja noću i tvrdnje da je nenormalno da radnik može na more.Jer, kako “Ciganka” u osnovnoj školi silom treba da radja, tako isto neko drugo dete silom može da se uzme sirotinji, plus da joj se evri bace u lice, da prestane da kuka. Eto joj ga, za more.

I kako svaka navijačka vucibatina bez problema može da uzme zakon u svoje ruke i da napravi parapolicijske trupe kojima preti ljudima na ulici, a da ga policija ne uhapsi, tako takav isti policajac može da bude uslikan kako, potpuno otvoreno, iako je zakonom  zabranjeno, u uniformi potpisuje političku peticiju pred hladnjačom, a protiv nepostojećeg talasa azilanata. A mi, ta tiha većina što samo vrti glavom skroz ono baš šokirana pred svom grozotom evo samo protekle nedelje, saučestvujemo u svemu ovome, u svinjarijama i vlasti i opozicije, jer se čak selektivno bunimo. Zar nije normalno da, kao što govorimo da je ova nova anti-imigraciona šarada zapravo osmišljena kampanja u konkretne političke svrhe, tako kažemo da je ovo nedopustivo pišanje po sirotinji deo ideologije za uspostavljanje klasne stratifikacije u kojoj su prekarni niža bića kojima ne pripada isto što i eliti?

Inače, jasno je da se ove ekstremno desničarske partije i organizacije, koje se, kao u najvećem delu Evrope u krizi, obraćaju onom najnižem u ljudskom biću,sada pojavljuju u javnosti planski i sistematski. Nema to nema veze sa migrantima, kojih trenutno ima jedva preko četiri hiljade u celoj Srbiji, dakle, bukvalno kao da ih nema. Zahtev za azil je podnelo manje od trista ljudi, što je kao jedan soliter na Vidikovcu, od čega je samo 24 zahteva i odobreno. Dvadeset i četvoro “braon” ljudi naselilo se u Srbiju za stalno, to je nedovoljno čak i za kvorum kućnog saveta u onoj istoj zgradi,a kamoli za invaziju, lažu vas Dveri. Nema niti jednog silovanja, nema talasa napada, nema opasnih krivičnih dela, nepodnošljivo vas lažu Dveri. Njihov problem je drugo, ove Vučićeve ekstremno desničarske satelitske organizacije koje su i napravljene da ne bi bojkotovale izbore, zato oni šetaju hladnjače po zemlji, a mi kao šokirani, kako tako s migrantima, pa nisu oni “Cigani” pa da ih prisilno raseljavamo i udajemo, po kontejner naseljima, pobogu? Dveri polako prerastaju u najozbiljniju političku organizaciju opozicije, jedinu čije članstvo disciplinovano sluša vodju, radi šta im se kaže, ponavlja sve što im se slaže i još i veruje u to. Ostali se cepaju, svadjaju, izlaze iz saveza, izbacuju ih iz saveza, hoće bojkot, neće bojkot, ljute se, pregrupišu se, optužuju i vredjaju, a Dveri ne. Onise ne osipaju, samo rastu, obraćajući se sistematično i planski, po preciznom kalendaru i programu, sve većem i većem broju glasača i niko im se ne suprotstavlja, niti te što se ne suprotstavljaju iko sme da kritikuje. Jer, mantra je – nema veze, ćuti, daj samo da smenimo ovoga, posle ćemo lako. Posle ćemo baš lako da izadjemo na kraj sa nekim budućim Vladaocima, nekim novim oligarsima, nekim drugim liderima, što danas mrze arape, a sutra bi deci radnika da zabrane more.

Nećemo, prijatelji, nećemo lako. I sami ćemo biti krivi za to.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.