Povodom 13. septembra, petnaestog odnosno drugog nebeskog rođendana Sofije Negić, prenosimo pismo njene drugarice Kaline.

Povodom njenog drugog nebeskog i 21. rođendana. Prvi će joj rođendan čestitati brat Milan, kao i uvek do sada. Otac Saša ga je zamolio da je čuva dok on ne dođe. Majka Zorica neće moći da joj napravi omiljenu frizuru. A oboje će ceo dan provesti pored njihove večne kuće, jer su i sada, kao i ranije, uvek i u svemu zajedno.

Nas može spasiti samo društvo zagrljaja koje ćemo sami uspostaviti, zagrljaja bukvalnih - onih međusobnih, ali i onih kojima bi država zagrlila svoje građane. Samo tako bi se možda mogle zaceliti tuge i rane kojima smo decenijama izloženi i zato već dugo visokotraumatizovani kao društvo. To je nedavno rekao reditelj Bojan Đorđev, govoreći o polarizovanosti našeg društva i tome koliko smo se, u ljudskom smislu, udaljili jedni od drugih.

Ljudi žive dok traje sećanje na njih. Dok postoje oni koji pamte svaki sekund Lazinog prekratkog života, svaki njegov korak, svaku želju i svaku misao. Dok pamte njegove nebesko plave oči, pitomu narav, beskrajno dobru dušu i nestvarno vredne ruke. Toliko toga je postigao za svojih kratkih 19 godina, da i nije bio za ovaj svet, prepun mržnje i zla. On je rođen za neki bolji, pravedniji svet, gde se ne mrzi, ne otima, gde nema bola i zla. Gde neki zli ljudi ne ubijaju najdivniju mladost.