U poseti Staljinu – Gori, rodno mesto čuvenog sovjetskog diktatora u centralnoj Gruziji

Piše: Ivana Dukčević

Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Staljina, čuvenog komunističkog diktatora koji nije smeo u avion (zbog čega je imao svoj luksuzni vagon voza), inteligentno i nadareno dete koje je kao 10-godišnjak, podučavao školskim predmetima i nekoliko godina stariju decu.

Staljinova majka bila je, kažu, prelepa Gruzinka, a deda po ocu – Osetijanac, iz obližnje Osetije. Plemenski, planinski kavkaski narod – Osete ili Osetijance, Gruzini su oduvek smatrali varvarima, jer su tek početkom XIX veka primili hrišćanstvo (navodno su poreklom indo-evropski narod, ogranak nekog od persijskih plemena). Iz ovog razloga, Staljina su njegovi politički protivnici – Trocki na primer, uvek “držali” za divljeg Osetijanca. Gruzini su tokom vekova verovatno pokušavali da Osete asimiluju, što je Rusija iskoristila protiv Gruzije – kada se Gruzija otcepila od SSSR, i Južna Osetija je “dobila” nezavisnost.

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja“, u izdanju Samizdata B92.
Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica umetnostputovanja.rs.

Iako obućar, poznavaoci tvrde da je Staljinov otac govorio četiri jezika: gruzinski, jermenski, turski i ruski. Staljinov deda po majci, bio je grnčar i baštovan jedne imućne jermenske familije. Još kao beba – nalik dedi, i Staljin je bio fasciniran cvećem. U memoarima njegove majke – koja je, prethodno izgubivši tri mala sina (Staljin je bio prvo dete koje je preživelo), nesumnjivo bila najznačajnija figura Staljinovog detinjstva – ostalo je zapisano da je Staljin iz ljubavi prema cveću naučio da hoda (navodno su ukućani, držali u rukama cvet i pomerali se kako bi on došao do njega i dohvatio ga). Kasniji Staljin – diktator, bio je poznat po uzgoju bašti limuna, paradajza, mimoza i ruža.

Dok je bio dete, u jednom periodu početkom XX veka, poslodavci i klijenti u Gruziji koji nisu imali dovoljno novca, usluge su plaćali vinom. S obzirom da vina u Gruziji ima u izobilju, mnogi su se Gruzini propili. Staljinov otac bi je jedan od njih. Dodatno, Beso – kako je glasio nadimak njegovog oca – upoznao je ruskog revolucionara – pijanca, s kojim je drugovao, i više nikada nije uspeo da se oslobodi ovog poroka. Zbog očevog prijatelja, Staljin je rastao uz ruskog revolucionara koji im je dolazio u kuću, i na taj način čuo prve revolucionarne ideje.

Kada je jedne zime očev drugar u piću – Rus, pronađen smrznut u snegu, Beso je našao novog druga za kafanu – lokalnog sveštenika. Postoji nekoliko glasina koje su kružile u to vreme, da Beso nije Staljinov otac. Zli jezici, navodili su uvek tri ista “kandidata”, među kojima su bili: šef policije Gorija, glavni sveštenik (očev drug u piću) i kum familije – bogati vinar i vlasnik nekoliko taverni, Egnatašvili, koji je kasnije finansirao Staljinovo školovanje (da bi sinu omogućila školovanje, Staljinova majka radila je kod Eganašvilijevih kao spremačica, a neki tvrde i kao ljubavnica). Navodno je očevo pijanstvo bilo uzrok ljubomori na svoju lepu i veoma jaku suprugu, i nemoći da kumu sazna pravu istinu.

Kao dete, Staljin je imao teško detinjstvo, jer je svakodnevno trpeo batine od oca, pijanca. Dodatno, otac je izričito bio protiv toga da se talentovani dečak školuje, a nije bilo ni novca. Međutim, majka je odlučila da Staljin treba da uči, zamolivši porodicu imućnog kuma da njen dečak sedi na času s njegovom decom. Ispostavilo se da je Staljin učio brže i bolje ne samo od svojih vršnjaka nego i od znatno starije dece, i da je kasnije deci davao časove. Na kraju je upisan u školu kao posinak sveštenika, jer je u to vreme u Gruziji jedino na taj način bilo moguće školovati dete koje nije iz imućne familije.

Iako je kao diktator bio zaslužan za hiljade smrti nedužnih ljudi, danas je njegova Muzej-kuća jedna od najvećih muzejskih atrakcija Gruzije. U centru mesta, u velikom, starom zdanju nalazi se veoma dobro uređen i prostran Muzej Staljina, dok se u dvorišnom delu nalazi njegova rodna kuća (zaštićena ispod specijalnog krova, nije moguće ući unutar kuće), i vagon voza kojim je uvek putovao. Kada smo završili sa posetom muzeju, kustos nas je odvela do voza i otključala vrata kako bismo prošli kroz vagon od početka do kraja, i videli kako su izgledale prostorije koje je koristio tokom svojih putovanja.

U Muzeju Staljina, na međuspratu nas je dočekala velika statua diktatora pored koje se većina turista slika (za posetu je otvoren jedan mali deo prizemlja i čitav, prostran i veliki prvi sprat). Unutar muzeja, videli smo radni kabinet Staljina, stare spise i dokumente, njegovu poeziju i druge rukopise, fotografije sa poznatim državnicima i sa njegoom ostarelom majkom, bundu i čizme koje je nosio zimi, paklicu cigareta koje je pušio, njegove biste, postpisane sporazume, slike sa parada i umetničke slike na kojima na primer, u naručju drži rumenu sovjetsku devojčicu koja mu se osmehuje.

U poslednjem delu postavke muzeja, nalaze se predmeti koje je Staljin dobio od velikog broja državnika koji su mu dolazili u posetu – vaze sa njegovim likom, veliki tanjiri, srebrne i kristalne posude, i drugo.

Zanimljivo je kako su od nekadašnjeg velikog diktatora, u Gruziji uspeli da stvore zanimljivu turističku atrakciju, pa tako u suvenirnici muzeja možete kupiti šolje i tablu za šah sa likom Staljina, manjice i kecelje za kuvanje, čak gruzinsko vino koje je najviše voleo da pije – sve sa njegovim likom!