Portugal – priča o azuležosima

Piše: Ivana Dukčević

Zanimljivo je međutim da je “ladra“ imenica ženskog roda, te se naziv pijace odnosi isključivo na – žene lopove. Na ovu pijacu došli smo jer se na njoj – osim antikvarnih predmeta – posuđa, kofera i nameštaja, suvenira, keramike i bižuterije, mogu kupiti i originalne, starinske portugalske pločice – azuležosi (azulejos).

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja“, u izdanju Samizdata B92.
Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica umetnostputovanja.rs.

Tokom srednjeg veka, na Iberijsko poluostrvo sa Mavarima stigla je i umetnost oslikavanja pločica. Za razliku od španskih „azulehosa“ i „zeliž“ – pločica Maroka, portugalski „azuležosi“ tokom vekova su doživeli niz transformacija, i postali sastavni deo dekoracije spoljnih fasada portugalskih kuća. Od krova, sve do prizemlja, gotovo svaka kuća, crkva i mnoge druge građevine Portugala obložene su ovim oslikanim, gleđosanim pločicama. Azuležose je moguće videti i u Muzeju azuležosa, u okviru najraskošnije kolekcije oslikanih pločica iz perioda počev od XV veka do današnjih dana.

Lutajući među tezgama, na buvljaku sam upoznala gospodina Rodrigeza, vrsnog poznavaoca azuležosa koji je po sopstvenom priznanju održao veliki broj predavanja na temu istorije istih, širom Portugala. Sa otvorenim dnevnim novinama Jornal de Noticias, gospodin Rodrigez sedeo je na hoklici kraj otvorenog gepeka svog karavan-automobila i čekao potencijalne kupce, veoma rad da objasni poreklo i istorijat svake pločice koju nudi. U drvenim kutijama u gepeku, bilo je raspoređeno mnoštvo azuležosa, podeljenih prema starosti, temama i vrednosti, po cenama pojedinačnih pločica od pet do više od stotinu evra. Od gospodina Rodrigeza smo saznali kako se počev od XV veka menjala moda pločica u Portugalu – od šarenih sa pejzažima, geometrijskih, sve do isključivo plavo-belih, baroknih (XVII vek) sa predstavama iz života i oslikanih predela uz tada značajan holandski uticaj, i kasnije, dodatkom zelene, ljubičaste i okeraste boje. Osim oslikavanja, kompozicije sastavljene iz nekoliko pločica često su isečene u željeni oblik i tek onda lepljene na određenu fasadu.

Zanimljivo je da se tokom XIX veka fasadno oblaganje pločica u velikoj meri intenziviralo dolaskom imigranata iz Brazila, kada je ovaj vid umetnosti dostigao svoj vrhunac. Neki izvori tvrde da poreklo reči “azuležos” ima koren u reči “azul”, što na romanskim jezicima većinom označava plavu boju. Međutim, za razliku od portugalskih većina španskih pločica nije u toj boji, te je ipak prihvaćeno da azuležos ima koren u arapskoj reči ” al-zillīj” (al-ziliž), što znači “uglačani kamen”. Postoji nekoliko verzija priče zbog čega su ove pločice postale i ostale popularne u Portugalu i nakon odlaska Mavara – prema jednoj, odličan su materijal za odbranu od vlage obližnjeg Atlantika. a prema drugoj – brana od mnogobrojnih požara.

U Portugalu izgleda postoji čitava mala armija ljudi koji širom zemlje nalaze stare, napuštene kuće i sa njihovih fasada ili iz unutrašnjosti, pre konačnog rušenja skidaju pločice. Azuležosi se međusobno razlikuju po boji, tj. kombinaciji boja – gde na beloj osnovi preovlađuje marinsko-plava, ali i po oslikanim temama i pečatu proizvođača utisnutom na poleđini pločica. Svi zajedno, određuju starost, poreklo i vrednost. Pojedinačne pločice sa ljudskim figurama ili prikazima životinja na primer, ređe su i vrednije od floralnih, ali su geometrijski oblici nalik originalnim mavarskim (arapskim), takođe na ceni. Kompoziciju raskošne korpe sa cvećem i dva pauna – oslikanu u marinsko-plavoj na dve povezane bele pločice, i motiv barokne geometrijske šare na četiri azuležosa u kombinaciji plave i oker, gospodin Rodrigez pažljivo nam je upakovao u već pripremljenu novinsku hartiju. Nakon nekoliko nedelja putovanja kolima po Iberijskom poluostrvu, azuležosi su bezbedno stigli do Beograda i završili kao kompozicija na zidu kuhinje, umesto uramljene slike.

Najpoznatije građevine u Portugalu čija je spoljašnjost ukrašena azuležosima, osim u Lisabonu nalaze se pretežno u severnom delu zemlje, u prestonici severa – Portu (na primer, centralna železnička stanica Sao Bento, Katedrala Svete Katarine, itd), u istorijskim mestima gde je država Portugal nastala – Bragi i Gimaraešu, ali i na čuvenoj vinskoj ruti vina porta, duž srednjeg toka „zlatne reke“ Duro (UNESCO), koja kod Porta završava u Atlantiku.