Svetlana Slapšak: Niko nije zaslužio da živi u ovakvoj državi

Piše: Marko Lovrić

Uvremenu zaraze dobro je da neko još ima zarazan osmeh. Tako se osmehuje Svetlana Slapšak i kada govori o najmračnijem. I uvek ponudi izlaz, makar delovao bar galaksiju daleko. Jeste, kapitalizam se srozao na nivo robovlasništva, ali možemo mu se suprotstaviti snažnim ideologijama poput marksizma ili feminizma. Pisanjem se ne postiže „skoro ništa“, ali mladost koja u nekom ćošetu čita već je opasna po sistem, jer se trudi da ne zaboravi ljudski jezik. Na pitanje šta bi od antičke mudrosti predložila čitaocima NIN-a, sagovornica pokreće lavinu odgovora – može Aristofan (jer uči da je kritika osnova slobode), može Tukidid (jer je pisao o atinskoj epidemiji), može Herodot (jer je otac istorije, koju ovde tretiramo kao sluškinju), uvek mogu Ilijada i Odiseja..

***

U čemu je ovaj naš komad planete napredovao ili nazadovao u poslednjih trideset godina, otkako je prestao da bude Jugoslavija, a postao „region“?

Izvesno je došlo do napretka. Napredak je u mogućnostima odlaska – od evropskih programa i stipendija do pojedinačne štednje i rasprodaje da bi bar mlađi pobegli. Stručni, umetnički, naučni potencijal izvan regiona je ogroman. Dobro je što je u velikoj meri marginalizovana stara dijaspora, koja nije imala mnogo smisla. Da li bi ovi današnji videli mogućnost da se vrate? Većina bi želela da pomogne ako ima išta u čemu bi se moglo pomoći. Svakodnevni cilj je da se iz rupe izvuče što više sposobnih.

Sa gore strane – uništene su osnove društvene stabilnosti, ljudska prava, ženska prava, zdravstvo, školstvo, osećanje za jednakost i osnovnu pravičnost. Ubijena je nada. Mediji su doprineli opštem zaglupljivanju. Takozvane nacionalne institucije nisu uradile ništa da se tome suprotstave, da promene ili poprave. Tome je doprinelo i mešanje crkve. Laž više nije notorna nego motorna, sredstvo pokazivanja moći. Lažem – i to javno – jer mi se može, i „kradem…“ samo je logični nastavak. Nema smisla skrivati krađu niti bilo šta drugo. Nekada bi se to tumačilo kao hibris, nasilje, posle koga dolazi promena, obično nasilna. Danas bi virus mogao pomoći, ali se sistemi dobro drže jer zloupotrebljavaju upravo virus. Od Triglava do Vardara ima nekih razlika, ali mislim da su opšte osobine iste.

Kako sa strane izgledaju političke i društvene prilike u Srbiji? Zašto je po vama Srbija svega desetak godina nakon Miloševića opet dobila dugotrajnu autoritarnu vlast?

Pitanje je može li biti bilo šta drugo. Uz siromaštvo, nezaposlenost, nedostupnost informacija, nepismenost i zatucanost, ta zemlja nema čime da menja stanje. Vučićeva vladavina je bez ikakve ideologije, i isto tako bez ikakve politike. To je tvrdo čuvana vladavina haosa, čemu doprinosi Vučićeva selekcija na svim tačkama vlasti i uprave. Današnji sistem zasnovan je na kapilarizaciji vlasti. Svi u državi znaju da se ne mogu zaposliti bez članstva u Vučićevoj stranci. Vučiću uopšte nije potrebna propagandna mašina kakva je potrebna njegovom novom prijatelju Janši. To je i ogromna ušteda. Ono što bi trebalo da bude javni medij, uglavnom je sofa za njegove seanse, na kojima je prisutan i nevidljivi terapeut. Jedinstven primer u planetarnoj vladarskoj raznolikosti našega vremena.

***

Pošto se sistem neće menjati, kakav društveni i politički angažman biste voleli da vidite?

Politički angažman koji bi razrušio konzervativne konstrukte. Stalno ponavljam – zašto tri siromašne babe ne bi bile porodica, koja podrazumeva obavezu pomaganja, nasledstvo i sve ostalo što pripada bračnoj vezi? Sve kombinacije bi morale biti moguće, tako da se konačno zatre patrijarhalni tip porodice, koji uvek podrazumeva hijerarhiju. Za vreme pandemije nasilje u porodici u Sloveniji poraslo je za oko trideset odsto. Govorimo o registrovanim slučajevima. Današnja porodica sasvim sigurno u osnovi ima nasilje. I to je društvena promena koja bi se mogla sprovesti i u postojećoj parlamentarnoj demokratiji.

Drugo, volela bih da vidim promenu koncepta rada. Nije samo vic – ima ljudi koji su mnogo korisniji kada ne rade. Ali mnogo profesija i te kako zaslužuje da ih društvo plaća da bi ga snabdevale mišlju, kritikom, emocijama. Govorim o umetnosti, ali i o nauci. Evropa danas ima sasvim dovoljno novca da obezbedi socijalnu sigurnost, i da polako raznim sredstvima, raznim administrativnim putevima smanji zavisnost od trgovine, a zatim i od industrija koje se već sada pokazuju kao suvišne.

Sve to može da se izvede u današnjim društvenim uslovima. I u takvoj situaciji bi rizik da se razviju pokreti poput neonacističkih bio mnogo manji.

Kompletan intervju potražite u novom broju NIN.